Jovana KUZMANOVIĆ

1. avgust 2023.

Kada je čuveni francuski književni teoretičar i filozof Rolan Bart (Roland Barthes), sada već davne, 1967. godine napisao svoj čuveni esej „Smrt autora”, nije ni slutio do koje mere će on uticati na buduću istoriju književnosti, ali i umetnosti uopšte. „... Pisanje je uništenje svakog glasa, svakog izabranog stanovišta”, pisao je Bart tada. „Pisanje je onaj neutralni, složeni, posredni prostor, gde naš subjekt nestaje, ono negativno gde je sav identitet izgubljen, počevši od samog identiteta pisanja kao takvog.”

Bartova namera tada bila je pobuna protiv dotadašnje kritike, koja se prevashodno oslanjala na namere i biografiju autora pri tumačenju dela i njegovog značenja. Bart je primat dao individualnom tumačenju svakog čitaoca u odnosu na „definitivno” značenje koje je delu dao autor. Ukratko, autorova ličnost se mora potisnuti - pred nama je tekst kao takav, jezik koji s nama komunicira onako kako ga mi u datom trenutku razumemo. Bart tada, naravno, nije mogao ni da nasluti dokle će se sve to dalje odmotavati u moderno doba.

Naravno, pisanje pod pseudonimom i skrivanje pravog identiteta nije nova stvar u istoriji umetnosti, naprotiv. Na primer, čak ni izdavač nije znao pravi identitet autora „Guliverovih putovanja”, budući da mu je Džonatan Svift (Jonathan Swift) rukopise slao preko posrednika, pa još i isključivo pod okriljem tame, da bi doprineo misterioznosti. Valtera Skota (Walter Scott) su nazivali „Veliki nepoznati” i godinama je ostao anoniman, krijući svoje pisanje čak i od vlastite dece. Žene su često pisale pod muškim pseudonimima da bi izbegle predrasude ranijih vremena: sestre Bronte, Džordž (George) Eliot, Žorž (George) Sand...). Znamo da je i Dž. K. Rouling (J. K. Rowling) jedno vreme pisala pod imenom Robert Galbrajt (Galbraith). Fernando Pesoa (Pessoa) je praksu korišćenja pseudonima podigao na još drastičniji nivo, izmislivši čitav niz „heteronima”, različitih ličnosti od kojih je svaka imala zasebnu biografiju, psihologiju i stil pisanja.

Nisu sakrivana samo prava imena autora. Vrhunac ove vrste „hajpa” definitivno je bio onaj podignut oko, sada već slavne, Elene Ferante (Ferrante). Autor(ka) „Napuljske tetralogije” nikad nije fotografisana, nikad se nije lično pojavila na intervjuu, niti ju je iko ikad video uživo, i namerno, i dan-danas, krije svoj pravi identitet. Navodno je želela da nastavi da živi mirnim životom, što dalje od očiju javnosti. Tim povodom podignuta je velika medijska hajka, svi su pokušavali da dokuče identitet tajanstvene spisateljice, pa makar i samo da li je zaista ženskog pola, odakle je... bilo šta. Slava i popularnost rasle su nezaustavljivo... Misterija privlači pažnju i publicitet, oduvek je tako bilo, ali u današnje vreme opšte dostupnosti informacija, izgleda da ljude posebno izluđuje kad im nešto ostane skriveno. Tek, za nemali deo Elenine slave sigurno je zaslužna i čitava misterija njenog identiteta.

Još jedan od takvih autora, mada kod nas mnogo manje poznat, jeste Đuna (Djuna), jedan od najpopularnijih južnokorejskih pisaca, čiji je identitet potpuno nepoznat, uključujući i pol. Dela objavljuje pod pomenutim nadimkom, a sve intervjue obavlja isključivo mejlom. Izuzetno je popularan, piše, uglavnom, naučnu fantastiku, intrigira sajberpank temama, piše i o istraživanjima i kolonizaciji svemira, ali se dosta bavi i pitanjima identiteta. Iako to zvuči malo verovatno, kada se uzme u obzir koliko dugo ovaj autor već stvara, u nekim izvorima na internetu pojavljuju se povremeno čak i spekulacije da u pitanju nije živi pisac, već AI. Đuna piše već više od dve decenije, pa je to, verovatno, samo još jedna novinarska „patka”, u pokušaju da se poveća misterija oko ovog pisca, ali nas je upravo ta ideja inspirisala na malo istraživanja.

I, da, baš u Koreji postoji primer romana, ozbiljnog, dugačkog, opsežnog romana, koji je napisala veštačka inteligencija. „Svet od sada” napisao je u avgustu 2021. godine AI pod imenom Birampung, pod vođstvom i kontrolom matematičara Kima Tae-yeona. U pitanju je roman od dobrih 560 strana, sa pet glavnih likova (matematičar invalid, preduzetnik, psihijatar, astrofizičar i budistički monah), a glavna tema - razumevanje ljudske egzistencije! Kim Tae-yeon je pisao i ranije, a prema njegovim rečima, ovime je hteo da pokuša da stvori nešto sasvim drugačije, novo i originalno. Kim je postavio temu romana, osnovne ideje i likove, a roman je potom pisan putem procesa dubokog učenja. Do koje je mere taj roman delo AI-ja, a do koje gospodina Tae-yeona, naravno, ostaje samo spekulacija, ali, ako se vratimo Bartu s početka teksta, možda to na kraju balade i nije toliko bitno.

Sličnih pokušaja je bilo i u Kini i u Japanu, verovatno i u drugim zemljama, ali sve to nije ništa u odnosu na bum na tržištu koji je izazvala pojava ChatGPT-a, a zatim i drugih AI sistema u poslednjih godinu dana. Kažu da je Amazon potpuno zatrpan knjigama čiji su autori delimično ili u potpunosti „veštački”. Ono što se, naravno, otvara kao novo pitanje, sada kada je AI pisanje prevazišlo sporadične eksperimente i preraslo u nešto levijatanskih razmera, jeste da li to ugrožava „prave” autore? Da li će to neumitno dovesti i do konačne „smrti autora”?

Ovom prilikom, moramo da podsetimo na jednu stvar. Umetničko delo ne čini samo priča. Pa čak ni ono što se u školama popularno podvodi pod pitanje „šta je pisac hteo da kaže?” Pisci su odvajkada uzimali već postojeće priče i obrađivali ih na sebi svojstvene načine, kreirajući od njih nova dela. Nemali broj romana nastao je na osnovu isečaka i priča iz novina, vesti, oglasa, priča koje je neko „čuo u kafani”... Mnogo je drugih nastalo na osnovu Biblije ili antičkih mitova, pa čak i dela samo koju generaciju starijih... I sve su to validna umetnička polazišta: novi pristupi, nove obrade, nove tačke gledišta, ali više od svega ostalog, jedno delo čini i metod pisanja, odnosno, individualni stil autora.

Ukoliko pisac uzme priču koju je izmislio i napisao nekakav AI sistem i potom je uobliči, dotera, „režira”, doda sopstvene delove i stavove, da li se to uopšte razlikuje od onog pisca koji je pre sto ili više godina uzeo vest iz novina i na osnovu nje napisao „Robinzona Krusoa”? Ili jednu „Madam Bovari”? „Zločin i kaznu”? Da li Defoa, Flobera ili Dostojevskog zbog toga smatramo manje vrednima? Da su oni danas živi, da li bi na isti način koristili priče koje stvara veštačka inteligencija? To ne možemo znati, ali u slučaju sva tri dela, veština i stil pisca je ono što je od njih stvorilo klasike.

Međutim, šta ako odemo još dalje? Ako se autor potpuno „ubije”, ostaje nam samo gola priča. Tekst. Ispripovedan događaj. Možda čak i pokušaj tumačenja nekog pojma ili ideje. Ali, tu negde stavljamo tačku. U AI priči autor nikako nije živ, pa to možemo nazvati savršenim „mrtvim autorom”. Dakle, konačno smo na poziciji u istoriji u kojoj možemo potpuno da eliminišemo autora, barem u smislu tvorca kao ljudskog bića, sa svojom biografijom, traumama iz detinjstva, odnosom prema ocu ili majci, političkim stavovima, unutrašnjim previranjima... I dobijamo tekst, dobijamo priču u kojoj ništa spoljno ne smeta... Ali, glavno pitanje onda postaje da li, i šta, tu nedostaje? Možda AI može da smisli i napiše ekvivalent „Madam Bovari” po pitanju priče, ali zar nam neće tu nedostajati jedan Flober da unese dozu cinizma, koja bi, inače mrtvu, priču oživela i učinila višeslojnom?

Dakle, stil... U opisu jedne od popularnijih alatki, Jasper, navodi se da nudi „2500 stilova pisanja”! U reklamama za neke druge pominje se čak da na osnovu unosa kojima ih „hranite”, posle nekog vremena mogu naučiti da oponašaju vaš osobeni stil. Mašina može preuzeti vaš glas, ton, intonaciju... Ali, da li je to sve što čini stil jednog pisca? I da li ijedan veliki umetnik ima zaista ujednačen stil u koji možete uperiti prstom i tek tako ga definisati? Svesti ga na nekoliko principa ili sistem?

No, da se vratimo na trenutak koji korak unazad. Koje su tačke u kojima AI alatke zaista mogu da pomognu tvorcima? Kreiranje zapleta svakako je najveća i najbitnija. To je upravo ono što smo pominjali kao zamenu za nekadašnje preuzimanje ideja iz novinskih članaka ili kafanskih priča, odnosno, urbanih legendi. Većina AI programa ima neku varijantu unosa ideje i zatim generisanja raznih putanja kojima bi ta priča mogla da krene, nalik lavirintu. Da li ćete to koristiti samo kao inspiraciju ili da pobedite blokadu pri pisanju, vaš je izbor, ali svakako može biti korisno u različitim situacijama. Zatim, postoje sistemi koji vam mogu pomoći da doterate vlastiti stil. Na primer, pored drugih opcija, Sudowrite, jedna od najpopularnijih alatki, nudi vam metod usporavanja ili ubrzavanja tempa time što produžava ili skraćuje scene koje ste vi napisali. SEMRush, između ostalog, daje mogućnost automatske SEO optimizacije vašeg teksta. Sve je to, naravno, veoma korisno i u tom smislu, kao što smo govorili i u opštem tekstu o veštačkoj inteligenciji pre nekoliko brojeva, ako smatramo AI samo alatkom, on nam i te kako može i ubrzati i olakšati kreativni proces. I dok god sama kreacija ostaje u našim rukama, na sigurnom smo putu, i estetski i moralno.

A da se vratimo na temu, što se stila stvaranja tiče, u svakom piscu (ili umetniku uopšte) postoji ono nešto što ga tera na stvaranje. Ono neobjašnjivo, neuhvatljivo. Emocije koje prete da će eksplodirati ako se ne izliju na papir, bilo stvarni ili virtuelni. I upravo zbog tih emocija, upravo zbog toga što kipi, gori ili buja negde duboko u stomaku, pisac piše nesavršeno, neujednačeno, nekad i haotično... Pravi greške. Negde brza usled navale osećanja, negde uspori kad oseti olakšanje... A upravo zbog tih nesavršenosti i tih grešaka ga čitalac razume, prihvata i oseća, saoseća s likovima, pričom, uživljava se u piščev svet... Jer je i sam čitalac ljudsko biće, dakle, sklon istim tim osećanjima ili greškama.

AI može da nam ponudi 2500 ili 25000 stilova, uključujući i, navodno, podražavanje našeg sopstvenog, ali tu ljudskost, tu podložnost neujednačenosti, tu sklonost ka greškama i tu težnju ka povezivanju s drugim, jednako nesavršenim ljudima, nikad neće moći da pruži. Mašina će uvek težiti savršenosti i pedantnosti, i to je u redu u nekim vidovima primene, ali joj je za umetnost, zato, ipak potreban čovek. Običan čovek pun cinizma, čovek pun ironije prema samom sebi, čovek sa svojim, jedinstvenim stilom punim uspona i padova, koji mašina nikad neće moći da oponaša, ma koliko se trudila. Čovek koji će praviti greške. Čak i krupne greške koje će publika prigrliti i voleti. Dakle, ako se vratimo na Barta, možda možemo ubiti autora, ali i sam tekst mora imati ljudskosti da bi ga čitalac prihvatio. I, pre svega, - osetio. A za to je potreban čovek.