Marko VASILJEVIĆ

1. april 2023.

Kroz istoriju video-igara bilo je mnogo epoha. Tu su zlatna doba, kada su se pojavljivali naslovi koji su rodonačelnici megapopularnih žanrova. Druge periode pamtimo kao sušne, kada je manjkalo originalnih pionira, ali ne i manje ili više uspešnih kopija legendi. Mario Kart spada u onih par naslova koji su, istovremeno, razlog za nabavku Nintendovih konzola, ali i etalon sa kojim upoređujemo sve slične naslove. Gigantosaurus: Dino Kart upravo je jedna takva kopija koja, nažalost, ne dostiže visine svog uzora, ali i pored toga ima šta da ponudi, posebno najmlađima.

Nakon prvih sat-dva druženja sa, nama nepoznatim, likovima u čudnim „vozilima”, utisak je bio izuzetno loš i glavno pitanje koje se nameće samo od sebe je: „Čemu ovo?” Karting „autići” sklepani su od kokosa, bambusa i travuljine, a izgledaju loše kao što i zvuče. Tako „jadnjikavu” prezentaciju autori su smiksali sa potpuno čudnom i nerealnom fizikom i osećajem brzine koji nikada ne podiže atmosferu. Kao višnjica na vrhu torte od zbunjenog razočaranja, sedi činjenica da nakon što date gas, slobodno možete da spustite kontroler na sto, prošetate se do kuhinje, sipate sokić i vratite nazad da odgledate kako ste prvi na tabeli, jer igra ima uključen autopilot koji mora eksplicitno da se isključi, ako ga ne želite.

Ali, stvari postanu daleko jasnije kada malo proučite materiju. Gigantosaurus je, zapravo, crtani serijal, koji je, pak, zasnovan na istoimenoj knjizi. Taj predložak je u stvari cool, ali ga kod nas, koliko znamo, niko nije emitovao ili sinhronizovao. Likovi iz crtaća verno su preneti u igru. To se odnosi čak i na vozila koja se pojavljuju u nekim od epizoda. Dizajn igre prati onaj iz crtaća i iz takve perspektive sve ima daleko više smisla i logike. Za klinca predškolskog uzrasta, koji je upoznat sa crtanim filmom, nivo težine koji igra nudi je adekvatan uzrastu, a ovi likovi i vozila su upravo ono što želimo na ekranu. Da budemo potpuno iskreni, na najtežem nivou protivnici postaju dosta brži i agresivniji i potrebno je da se malo potrudite za prvo mesto. Međutim, čim ovladate driftom, koji je nikad lakše izvesti, imaćete, faktički, permanentni „nitro”, tako da će retki slučajevi kada niste na prvom mestu biti samo kada popijete neku random kamenčugu pred sam cilj, a to se neće dešavati često.

U smislu gameplaya, nažalost, nema nikakvih inovacija. Staze podrazumevaju vožnju od tri kruga, postoje power-up mehurići koji daju ofanzivno-defanzivne moći, kao i manje ili više skrivene prečice. Povremeno nailazite na deonice kada će vozilo poleteti, baš kao i kod igre sa brkatim italijanskim vodoinstalaterom. Pohvalno je to što postoji i lokalni multiplayer, u vidu split-screen postavke za maksimalno četiri igrača. Manje pohvalno je to što igra ima svega tri šampionata sa po pet staza. U pitanju su savana, džungla i vulkanska planina i prosto je grehota što sve staze liče jedna na drugu, bez obzira na to kom šampionatu pripadaju. Bude poneko iznenađence, u smislu različitosti, ali sve to se, realno, pređe za manje od sat vremena i to je to. Posle možete da grindate skinove za likove, ali, suštinski, igra daje sve što ima veoma brzo, a to sve nije mnogo.

Gigantosaurus je dostupan na svim aktuelnim platformama, minus mobilni telefoni i tableti, a zauzima izuzetno malo prostora na uvek punim drajvovima. Na Switchu, doduše, nema šta da traži, jer nije dovoljno jeftiniji od naslova kome ne može da bude konkurencija ni na koji način. Da igra nije inspirisana animiranim predloškom i time donekle ograničena u dizajnu, ocena bi verovatno bila nešto niža. Ovako „praštamo”, jer autori su, zapravo, dobro obavili taj deo posla. Gameplay je surovo prilagođen najmlađima i to je u redu, na neki način. Nedostatak sadržaja u vidu staza i modova i šta je već sve moglo, a nije urađeno, zapravo je klin u drvenim točkovima praistorijskih bolida. Cena, takođe, ne pomaže. Ali, uz neki popust, možda bi i mogli da mu date šansu. Ako vam novac nije prepreka, onda ste već vlasnik slavnog i mnogo boljeg uzora ove igre.