Miodrag KUZMANOVIĆ

1. april 2023.

Usvom „sirovom” stanju, real-time strategije odavno više ne dominiraju top listama. Tu i tamo, poneki studio pokuša da revitalizuje interes za njima, ali čak ni baziranost na sočnom izvornom materijalu, koju je imao nedavni Starship Troopers: Terran Command, nije dovoljna da podigne umorne trepavice publike koja takve stvari više ne traži. Da nije južnih Korejaca i njihove opsesije takmičarskim StarCraftom, čak i to malo žara više ne bi tinjalo.

Koncept RTS-a na temu Drugog svetskog rata suočava se sa dvostrukim zamorom materijala. Koga više boli uvo za saveznike i osovinu u kontekstu sveta koji ubrzano diše i kontrahuje mišiće u iščekivanju opšte tuče? Company of Heroes ima odličan pedigre, ali čak ni on, kao serijal, nije imun na ravnoduh. Relic entertainment, (verovatno) svestan svega toga, pri izradi trećeg nastavka posegnuo je za sistemima koje Creative Assembly rabi već decenijama. Company of Heroes 3 je prvi CoH koji umesto fiksne kampanje ima dinamični, potezni globalni sloj u stilu Total Wara. To, nažalost, nije prava dinamična kampanja kakve TW donosi već decenijama, već čudan hibrid, o čijim detaljima će biti reči u nastavku teksta.

Pre pokuda, sledi rafal pohvala. Umesto superdosadne Normandije iz osnovne igre i istočnog fronta, na kome su se izblamirali vređajući Crvenu armiju (Company of Heroes 2), Relic trojku smešta na jug Italije. Vodeći zapadne saveznike u pokušaju proboja utvrđenih linija na putu do Rima, šibaćete se sa Keselringovim snagama na slavnim bojištima, poput manastira Monte Kasino i Ancija. Kampanja se završava blizu istorijski autentične linije do koje su saveznici stigli pre nemačke kapitulacije. Možda znate, a možda i ne, tzv. „Gotska linija” u severnoj Italiji uspešno je odolela svim pokušajima eksploatacije proboja. Udarati glavom u Apenine nije zdravo, čak ni kad raspolažete potrošnim divizijama poljskih dobrovoljaca i inih komonvelćana.

Ova kampanja je nelinearna i predstavlja „meso igre”, a pored nje, imate i klasičnu mini-kampanju od osam fiksnih misija u kojima vodite Romelov Afrički korpus. I on počinje od „početka”, ali se završava pre Romelovog poraza kod El-Alamejna i kasnijih bitaka u Tunisu. I ova kampanja, dakle, bazirana je na pobedničkim hajlajtovima osovine na određenom bojištu, što svedoči da Relic nije imao ambiciju da prekraja istoriju ili da uopšte postavlja pitanje „šta bi bilo, kad bi bilo?”.

Italijanska kampanja kreće nakon pobede na Siciliji i iskrcavanja na donji deo čizme. Njen karakter je potezan i, naoko, nelinearan, jer vam daje slobodu pri regrutaciji jedinica, manevrisanju i osvajanju gradova. Ta sloboda je, nažalost, polovična, jer imate jasno definisane zadatke koje morate da ispunite da bi kampanja išla predviđenim tokom. Ne možete da birate neki volšebni, alternativni način da je završite, već morate da šipčite u pravcu severa, ka Rimu, kompletirajući „kritične” misije koje su preduslov za napredak. Ta falš sloboda bi možda i bila u redu kada bi protivnik pokazao makar malo inicijative i pružio ikakav otpor. Osim retkih lokalnih kontranapada, Nemci neće pokušati da povrate osvojene gradove, osim u jednom ili dva skriptovana slučaja, koja su toliko trivijalna da na njih ne treba trošiti reči. Neki student istorije bi možda mogao da uputi kontrazamerku i da igru pohvali na istorijskoj autentičnosti, naglašavajući da ni Keselring nije mnogo promaljao nos iz rova, niti organizovao spektakularne kontranapade. Taj student bio bi delimično u pravu i delimično u krivu (kod Ancia je i te kako bilo protivnapada), ali se onda postavlja pitanje poente nelinearnosti kada je protivnik superpasivan. Da, ovo je možda realno ili bar „realnjikavo”, ali nije zabavno. Mogao bih po milioniti put da citiram misao Sida Mejera o sukobu realnosti i zabave, ali neću. Da postoji mogućnost da igrate u ulozi Wehrmachta i da dinamički odgovorite na savezničko iskrcavanje, sve zamerke strateškom segmentu igre pale bi u vodu.

Kako zapravo funkcioniše ova kampanja? Protivnik i vi naizmenično vučete poteze, u kojima regrutujete jedinice i šaljete ih u osvajanje ili borbu. Same po sebi, jedinice su fiksne i predstavljaju ono što CoH tradicionalno naziva četom, iako se realno radi o diviziji ili korpusu, u skladu sa akcijama koje sprovodite na mapi. Dakle, svaka pojedinačna jedinica, bilo da se radi o padobrancima, specijalnim jedinicama, artiljeriji ili tenkovima, predstavlja jedan monolitni „company”. Ne možete ih grupisati u jednu megajedinicu i ostvariti prednost, jer su taktičke bitke klasični mikrookršaji u rangu vodova, sa ili bez izgradnje baze, gde jedinica koju vodite na strateškoj mapi donosi samo sastav snaga na terenu. Drugim rečima, brojno stanje ne postoji kao borbeni faktor pri tranziciji iz strateškog u taktički segment.

Sastav svake strateške jedinice možete dopunjavati investicijom poena koje dobijate nakon njenog levelovanja, koje zavisi od uspeha u bitkama. Jedinicama možete pojačavati i borbene specijalke koje troše resurse u taktičkim bitkama i razvijati ih u nekoliko drugih aspekata, od kojih su svi, bez izuzetka, vidljivi samo u borbama. Pri kraju kampanje, imaćete giganabudžene jedinice sa toliko jakim permanentnim bonusima, da će svaki fajt biti besmisleno lagan.

Taktičke bitke bivaju inicirane na nekoliko načina, najčešće kada svojom jedinicom uletite u grad koji ima odbrambeni garnizon. Tada vam sledi tranzicija u RTS, tradicionalno najbolji segment serijala Company of Heroes. U igri, za sada, postoje četiri frakcije: Amerikanci, Britanci, Wehrmacht i DAK (Deutsches Afrikakorps). Ova poslednja frakcija je, naravno, najzabavnija za igranje, jer je projektovana za brze napade i snalaženje na terenu (i rekviziciju i popravku uništenih vozila). Britanci su, takođe, vrlo zanimljivi, pogotovo zbog glasovne biblioteke odziva i lupetanja njihovih jedinica. Tu sve pršti od škotsko-irskih naglasaka, kokni fraza i opšteg, simpatičnog kenjstva.

Što se tiče jedinica, sve četiri frakcije imaju jednu koja unosi disbalans u svačiji arsenal. Inžinjerijsko odeljenje, naoružano bacačima plamena, relativno je jeftino (resursno gledano), ali je u stanju da obriše patos sa svakom drugom pešadijskom jedinicom, pa čak i sa nekolicinom u isto vreme, a i laka vozila su im lak plen. Na strateškom sloju, Amerikanci mogu da otključaju apgrejd koji inžinjercima daje dva bacača plamena, što ih čini komično prejakim. Svaka misija uz njih postaje rob istog obrasca - naštancuj inženjere, kupi im bacač plamena kao apgrejd i izdominiraj ranom i srednjom fazom borbe, u kojoj se ionako sve odlučuje. U produžecima možete imati problema sa protivničkim tenkovima, kojima inženjeri ne mogu ništa, ali tada ćete i vi imati tenkove...

Vratimo se na strateški layer. U okviru njega postoji i zanimljiva RPG komponenta, gde stičete naklonost američkog i britanskog generala, kao i liderke italijanskih partizana. Naklonost svakog od njih raste usled nekoliko faktora, pre svega, prihvatanja njihovih strateških sugestija i rešavanja opcionih misija na terenu. Na primer, Amerikanac hoće direktno na Rim, a Englez predlaže prethodno čišćenje pozadine; u zavisnosti od izbora, dobićete drugačiji set misija. Naklonost možete i da izgubite. Recimo, ako sa brodova bombardujete italijanske gradove u cilju smekšavanja odbrane, italijanska šefica partizana će negodovati. Svaki dostignuti prag „ljubavi” sa ova tri strateška činioca otključava dodatne bonuse, koji dodatno smanjuju opšti stepen izazova. Ništa ne gubite ako u potpunosti ignorišete ceo sistem. Slično važi i za resurse, poput ljudstva, goriva i municije, kojih će uvek biti dovoljno za kupovinu novih snaga i strateško bombardovanje sa mora i vazduha.

Pored dve kampanje za jednog igrača, Company of Heroes 3 donosi i multiplayer, ali i odlični skirmish sa pametnim botovima, koji vas može solidno pripremiti za izazov igranja protiv živog protivnika. Usudio bih se da kažem da igru ima smisla nabaviti isključivo radi multiplayera i da se plaćanje sočnih šezdeset evra radi prelake i pasivne single-player kampanje, jednostavno, ne isplati.