Vladimir PISODOROV

1. mart 2023.

Još uvek niko nije izašao na crtu Capcomovom Monster Hunteru i preživeo da priča o tome. Wild Hearts u razvoju je bio od daleke 2018. godine i delo je studija Omega Force, koji ima iskustva sa igrama u kojima „lovimo čudovišta” (serijal Toukiden), pa su postojala očekivanja određenog nivoa.

Postavka je gotovo savršena: kao misteriozni lovac, željan dokazivanja, stižete u Azumu, zemlju koju su preplavili Kemonoi, ogromna čudovišta, mutanti veličine petospratnica, odvratnog izgleda i još odvratnijeg karaktera. Cilj je da ih od života odvojite sve, hodeći Azumom koja je podeljena na četiri odvojena bioma. Iako se po njima krećete slobodno, Wild Hearts nije klasična open world igra i to joj nimalo ne smeta.

Glavni junak, iako u svim dijalozima mutav kao kamen i izraza lica koje gotovo da ne menja, uspeće da privuče vašu pažnju zbog mogućnosti da koristi osam vrsta oružja, brojne vrste i delove oklopa, te dodataka koji poboljšavaju njihove karakteristike. Ipak, mogućnost baratanja drevnom veštinom Karakuri je ono zbog čega je njegova mističnost toliko harizmatična. U pitanju je sistem koji služi za izgradnju objekata u baznim kampovima, ali i na samom bojnom polju. Pored šatora i vatre, u konačištima možete da izgradite i, na primer, radni sto koji omogućava pristup poboljšanjima i novoj opremi. Naravno, za tako nešto potrebni su resursi koje prikupljate dok neobavezno bazate okolišem. Daleko zanimljivije su „građevine” koje koristite da biste u borbama izašli kao pobednici. Na početku su to sprave jednostavne namene (kao što su, recimo, platforme sa federima koje koristite za skokove ili kutije na koje možete da se popnete kako biste dohvatili više delove „scenografije”), da biste, potom, bili u prilici da izrađujete kompleksna pomagala. Nažalost, u žaru borbe veoma je teško ispoštovati zakonitosti njihove gradnje, pa ćete brzo odustati od korišćenja Karakurija, a to će vas koštati glave.

Sistem nadogradnje oružja i oklopa postoji, ali su benefiti koje pruža minorni. Čini vam se da konstantno zaostajete za zahtevima igre, jer minorna poboljšanja ne donose prevlast na bojnom polju. Tu na scenu uskaču kolege lovci, ostali online igrači koje preko posebnih portala možete da pozovete u pomoć. Organizovani u trojke, tako, lakše se borite sa neprijateljima čija health skala može da izdrži i pola sata makljanja. Kao i u Monster Hunteru, ranjene životinje se povlače, kada morate da ih pratite, koristeći lovčevo „sedmo čulo”, koje otkriva energetski zapis utekle životinje.

Osim što su ogromni, nemilosrdni i mogu da vas ucmekaju iz dva poteza, Kemonoi nisu preterano maštovito predstavljeni. Ukupno ih je 21, a ako tu ne računamo upgradeovane i skinovane verzije osnovnih ala, ima ih samo 14. Naravno, Azuma je prepuna i manje divljači, ali obračuni sa njima ne donose željenu satisfakciju.

Priča je rudimentarnog karaktera i neće vas preterano oduševiti, ali ni doneti zapetljane odnose i opštu papazjaniju koja krasi Monster Hunter. To može da bude i dobra i loša stvar, u zavisnosti od toga iz kog ugla posmatrate stvari. Ako ostavite po strani besedu o tome šta je moglo da bude u feudalnom Japanu da su čudovišta zaista stvarna i da postoje lovci, poput glavnog junaka, pažnju ćete usmeriti na borbu, ali i tehničke karakteristike. To je još jedno polje na kome tvorci Wild Heartsa padaju, jer animacije tokom izvođenja pokreta i poteza ne mogu da se prekinu, a ovde vas delići sekunde dele od pogibije. S druge strane, tehničke karakteristike daleko su od modernih standarda, ali je zato hardverska zahtevnost na nivou. Potonjim su najviše pogođeni PC igrači i vlasnici „kutija”, gde čak ni aktiviranje radnog režima Performance ne donosi dovoljno dobre rezultate. Sve to znači da je Monster Hunter još jednom izašao kao pobednik protiv svog lovca, a da je Wild Hearts, iako na momente zanimljiv i nadasve unikatan, propustio priliku da ostavi dublju prtinu u snegu. Možda se „zakrpama” i DLC-ima koji slede neke stvari poboljšaju, ali to je na dugačkom štapu.