Miodrag KUZMANOVIĆ

1. mart 2023.

Nemam ništa protiv toga da teške teme nađu mesto u omladinskoj literaturi, filmovima ili igrama, ali mi smeta kad autor takvog dela postane iritantno pretenciozan. Zamislite, recimo, da tvorci tinejdž igrane serije poput „Tandermenovih” ili horendozno transliterovane „Sile opasnosti” zatraže da budu shvaćeni kao moderni Martini Skorsezei. Ni za hiljadu godina, drugari.

Deliver us Mars je narativna puzzle hodalica sa platformskim elementima, koja i pored kriminalne glume, smešne karakterizacije, odbojnih, neuverljivih likova i drvene animacije, pretenduje da bude ozbiljno shvaćena. Mars se obilno naslanja na Deliver us the Moon, prethodnu igru istog developera. Neki ondašnji sporedni likovi koje smo videli u prolazu sada su glavni, a klimatska katastrofa koja potresa zemlju još je izraženija.

Kad govorite o klimatskim promenama i želite da vas ljudi saslušaju, potrudite se da ne zvučite kao Greta Turnberg nakon table hašiša. Lek za rešavanje svega što tišti zemlju ovde su Arke, tri gigantska svemirska broda koja bi trebalo da sve dovedu u red. Nažalost, lunarni savet, iziritiran politikanstvom, krade Arke i odleće u nepoznatom pravcu. Keti Johanson, ćerka jednog člana tog saveta, odrasla je u atmosferi nepoverenja, sećajući se oca koji ju je ostavio. Izvestan broj godina nakon krađe, s Marsa stiže signal. Arke su tamo, a odbegli ćalo je u nekakvoj frci. Mlada Keti i njeni antipatični drugari sedaju u poslednju raketu i ispunjavaju Đoganijev stari san.

Zaplet, čije vam se postavke serviraju tokom ekstremno dugačkog uvoda putem flešbekova i refleksija, možda ne može da se sabije u pet rečenica, ali je toliko nemušt da realno ništa ne gubite. Okosnica svega je drama na više nivoa, pre svega između Keti i njenih komandirki, od kojih joj je jedna (starija) sestra. Sekundarna drama, vezana za raspad marsovske kolonije i sudbinu oca, dozira vam se uporedo sa primarnom, ali isključivo putem logova, to jest holograma koje ćete nalaziti i dešifrovati tokom igre.

Deliver us Mars je koncipiran kao mešavina filmova i linearne akcije uz poneku puzzlu. Nijedna komponenta, nažalost, ne vredi ni po lule duvana. Filmska naracija stalno šalta između flešbekova koji treba da podvuku Ketinu vezu s ocem i sadašnjosti koja se svodi na natezanje i neslaganje s ostalim članovima misije. Oba segmenta su gigantski krindž, pogotovo onaj koji se dešava u prezentu. Od osam do devet sati igre, bar pola će vam otići na pasivno upijanje neuverljive glume. Dok je samo slušate, preko radija ili putem stilizovanih holograma, još je i svarljiva, ali u scenama „telesne glume” do izražaja dolazi i tehnička manjkavost. Gluma sa telima i licima u kadru, u 2023. godini podrazumeva motion capture. Ako umesto toga koristite drvenu animaciju zglobova u Mayi ili čemu već, ljudi će vas čudno gledati.

Što se tiče golog gejmpleja, on je potpuno linearan i svodi se na mix planinarenja po marsovskim stenama i bauljanja hodnicima kolonije. Planinarenje je tu da bi vas intimnije povezalo s Ketinim mukama, ali ne predstavlja nikakav izazov koji bi opravdao gubljenje vremena. Navigacija kolonijom služi da vas usmeri od jedne puzzle ka drugoj. Osnovni tip tih „zagonetki” jeste dekripcija holograma, koju obavljate prostim pozicioniranjem kamere u 3D prostoru, nakon čega sledi filmić. Dekriptovanje je, takođe, obično gubljenje vremena koje ne zahteva ni minimum razmišljanja.

Jedini tip puzzli koji liči na nešto vezan je za usmeravanje energetskih zraka u Portal stilu radi otključavanja prolaza za dalje napredovanje. Te puzzle solidno težinski eskaliraju tokom igre, pružajući praktično jedini izazov koji igra nudi. Šibanje zracima, doduše, potpuno je besmisleno u kontekstu infrastrukturne podloge eksperimentalne kolonije na Marsu. Zašto bi kolonisti sebi zakomplikovali život takvim besmislicama? U Portalu smo imali odlično opravdanje u formi sumanutog AI-ja koji je vršio lude eksperimente, ali ovde totalno fali uverljivi kontekst.

Deliver us Mars je antipatični turd od igre. Zaobiđite ga u širokoj, paraboličnoj trajektoriji.