Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2023.

Sigurno znate za onaj retardirani crnjak u kojem se klinci nadmeću oko toga čija je čukunbaba bila najstarija, a Perica kaže: „Moja je bila toliko matora da smo na kraju morali da je ubijemo”. U slučaju 3D rimejka Kolosalne avanture, neko je tu babu otkopao i pokušao da je našminkanu reanimira. Naši Vlasi to rade nakon četrdeset dana, ali ekipa iz Cygnus Entertainmenta je čekala četrdeset i četiri godine.

U nedostatku Macedonića, pokušaću da budem MacLite... Originalna igra, kreirana za mainframe kompjutere bez monitora (Igrala se na štampaču!) smatra se najstarijom avanturističkom igrom na svetu. Zapravo, najstarijim proizvodom digitalne interaktivne fikcije. Imala je nemerljiv uticaj na kompletnu igračku industriju, pa i na gospodžu Robertu Vilijams, koja je svojevremeno, s mužem Kenom, osnovala studio Sierra-on-Line. Da ne beše Kolosalne pećine, ne bi bilo ni King’s Questa niti drugih lepih stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Vilijamsi su odavno u penziji, ali je Roberta odlučila da se reaktivira i da u saradnji sa Cygnusom dizajnira rimejk stare legende.

Colossal Cave je 3D avantura nastala po originalnom predlošku. Umesto kucanja komandi poput „go north”, koristite ’WASD’ ili gejmpad za kretanje po 3D svetu. U poređenju sa kompleksnim zapletima modernih igara, ovaj je dirljivo nevin i naivan - u ulozi ste avanturiste koji istražuje misterioznu pećinu iz koje treba da iznese blaga u vrednosti od 350 poena. Sve kerefeke kojih je bilo u igri iz 1976. postoje i ovde, uključujući i lavirinte identičnih soba koji su frustrirajući, besmisleni i napušteni kao element gejm dizajna još krajem prošlog veka.

Osnovni problem s igrom jeste to što u svim segmentima pokušava da sedi na dve stolice, što hoće da spoji arhaično i moderno, da ima jare, ali i pare. Tako, na primer, za svaku prostoriju i objekat imate glas naratora koji ih opisuje, što je izlišno jer ih vidite u 3D prostoru. Nekad je disproporcija između prikazanog i rečenog smešna - recimo, kad narator krene da se loži i kitnjastim epitetima opisuje neku jadnu pećinsku dvoranu urađenu sa tri poligona u Unity engineu. U igri imate ekstremno ograničen inventar, ali i svetlosni tajmer kojeg niste svesni dok vam narator ne kaže da nema smisla lutati po mraku, bacivši vas na game over ekran. S obzirom na to da sam u igri stalno naletao na bagove poput izletanja u Windows nakon tranzicije u novu zonu ili propadanja kroz teksture patosa ili plafona, pomislio sam da je i ovo bio neki bag. Ali, ne - petrolej u fenjeru se potroši i ukoliko nemate alternativni izvor svetla, s avanturom je automatski gotovo.

Postoji fina granica između lepote otkrivanja novih stvari i namerne, planske neudobnosti koja se servira igraču. Stari Colossal Cave nije imao quality of life elemente zato što se sastojao od 700 linija koda u Fortranu, a ne zato što je autor hteo da igrače keca u mozak. Ograničivši inventar na sedam mesta, Roberta i Cygnus su uštedeli na frejm baferu ili nečem sličnom, ali su stvorili potrebu da se stalno vraćate u startnu kolibu i odlažete pronađeno blago.

U igri nemate nikakav drugi cilj osim skora. Maksimalan iznosi 350 poena, za šta će vam biti potrebno mnogo eksperimentisanja i sreće. U igri možete da poginete na nekoliko načina, od kojih je patuljačka sekira najnasumičniji. U random intervalima patuljak će iskočiti iz zemlje i gađati vas hečetom: ako vas pogodi, instagibuje vas i vi nepovratno gubite poene, ni krivi ni dužni. Uopšte, svaki izlazak iz igre, čak i sa snimljenom pozicijom, vodi vas na game over ekran iz nekog razloga. Bug ili feature? Apsolutno pojma nemam.

Ovaj modernizovani Colossal Cave košta četrdeset evra, što je stvarno sumanuto s obzirom na to da izgleda kao nešto iz ere Xboxa 360, ima gameplay koji neuspešno pokušava da spoji staro i novo i gomilu bagova. Ova jadna ocena koju vidite, zaprvo je napumpana starom slavom.