Marko VASILJEVIĆ

1. februar 2023.

Da li i vama nedostaje ono davno doba, plavetnilo Norton Commandera i mili zvuk hard-diska koji kruni i melje dok se učitavaju ti divni veliki pikseli na CRT monitoru? Sigurno da je tako, čim i dalje ima igara inspirisanih ovim praistorijskim periodom gejminga. Bots are Stupid je još jedan takav indie biser sa retro estetikom i pseudo-originalnom idejom.

Bots are Stupid pozajmljuje ideju od starih, dobrih Lemingsa, pa je i ovde cilj da simpatični lik pređe put od početka do kraja nivoa. Umesto koloni čovekolikih glodara, ovde pomažete malom Botu koji neće mrdnuti ni milimetar ako mu ne izdate odgovarajuću komandu. Originalnost je upravo u mehanici upravljanja. Zaboravite na ’WASD’ i miš, sve kontrole vašem Botiću izdajete unoseći liniju po liniju kôda. Nakon što ste savršeno procenili koje komande je trebalo zadati, ostaje samo da pritisnete play i uživate u perfektno savladanim preprekama u najkraćem mogućem vremenskom periodu. To se, naravno, neće desiti skoro pa nikada.

Da bi prešli nivo, neophodno je proći kroz završni portal. Međutim, često je potrebno stazu preći na nešto drukčiji način, jer valja usput pokupiti i nekakve orbove koji aktiviraju portal. Jasno vam je da osim platformi postoji i sasvim dovoljno šiljaka i sličnih elemenata koji komplikuju putanju. Kako kretanje tempirate komandom u programu, tajming je nešto što će morati da se rešava sistemom pokušaja i pogrešaka. Mnogo pokušaja i mnogo pogrešaka.

Komande ne morate da „izmišljate” i spisak dostupnih uvek je moguće pozvati tasterom sa znakom upitnika. Komande su move, wait, jump, hook, unhook i stop. Skoro svaku možete dodatno definisati pod-komandom, koja sledi osnovnu komandu, pa, tako, wait može da se dodatno definiše sa „until” ili „while”, pa u nastavku dalje pišete uslov koji se očekuje. Može da se definiše i broj sekundi (precizno u stotinkama). Pisanje linija kôda nije toliko naporno koliko deluje na prvu, a postoji i mogućnost drag-n-drop komandi iz liste dostupnih, ako vas nije sramota da koristite miš.

Možda deluje da je ovo idealan naslov da uvučete klinčuriju u priču programiranja i spojite lepo, korisno i zabavno. Ne pokušavajte to. Ovo nije naslov za decu, igra je teška. Očekuje se da dobro napregnete vijuge i smislite kreativna rešenja i pravovremeno korišćenje pravaca kretanja, skokova i kuke za tarzanisanje. U igri su prisutne inercija i fizika, koje se ne uče baš jednostavno, zbog indirektne kontrole Botića, što na momente zna da frustrira. To znači da kada konačno uspete da iscinculirate svaku liniju, kreće lučenje ozbiljne količine hormona koji vas teraju da se kezite, ali samo do sledećeg nivoa, kada kreće nova tura frustracija. Osim toga, „sintaksa” programa nema veze sa bilo kakvim programiranjem. Nema petlji, nema grananja, nema promenljivih. „Programerski” deo je, dakle, samo mehanika igre u skladu sa temom i estetikom naslova i neće vam omogućiti posao tipa: „Junior sam, des’soma jura, moliću.”

Kada smo kod estetike, sve je svedeno. Potpunu vizuelnu monotoniju donekle razbija kolorit koji definiše u kom „svetu”, od četiri dostupna, se trenutno nalazite. Uz boje, svaki svet ima i poneki karakterističan element. Lunarna stanica ima portal koji vas teleportuje po nivou, a otrovna fabrika ima kiselinu koju treba izbeći. Većina elemenata je, ipak, identična, a lepo je što sve što vidite možete da koristite i u okviru level editora, koji dolazi uz igru. To znači da neprestano možete da dobijate nove nivoe, zahvaljujući vrednim igračima koji su svoje radove podelili sa ostalima i čine to skoro svakodnevno.

Ako ste ljubitelj puzzle igara i platformi i dobri ste u njima, ovo je naslov koji ne bi trebalo da propustite. Osim što se juri prelazak nivoa, broj linija kôda koje ste upotrebili i vreme izvršenja „programa” meri se i upoređuje sa rezultatima ostalih igrača. To je dovoljno opojna mešavina koja će naoštrene glavolomce baciti u sate optimizacije i grozničavog rešavanja problematike, ne bi li se što bolje rangirali. Ostali, čuvajte se i sa srećom.