Bojan JOVANOVIĆ

1. februar 2023.

Pre nekih šest godina, na ovim stranama pisali smo o igri Devil Daggers. Bio je to čudan, minimalistički FPS koji je imao jedan beskonačno dug nivo, malu arenu, šačicu protivnika i samo jedno oružje. Sa estetikom prvog Kvejka, a i sličnim zvukom, igranje je bilo gotovo horor iskustvo, iako se od vas zahtevalo da mahnito igrate. I onda je studio Sorath samo nestao sa igračkog radara. Uostalom, kako nadmašiti jedan, gotovo savršen dizajn koji je okupio armiju fanova? Samo stvoriti isto to, ali deset puta luđe.

Jedan pogled na Hyper Demon dovoljan je da vas zaboli glava. Pokazujući prijateljima igru, autor ovog teksta dobijao je prvo zabrinute poglede, a onda i upite: „Šta je koji #$%& ovo!?”. Nazvati Hyper Demon apsolutnim grafičkim preterivanjem je preblago. Ovo je definicija izraza „vizuelno nasilje”. Deformisanog prikaza, sa šljaštećim efektima, uglom gledanja koji se neprestano dinamički menja i koji može da ide do čitavih 180 stepeni, tonom refleksija i zlatnom patinom, ovo je LSD u digitalnom formatu. U rukama iskusnog igrača tek postaje neshvatljivo šta se uopšte dešava na ekranu i kako za kontrolama nije kiborg koji se pogoni čistom guaranom. Ni zvuk ne pomaže da sve bude manje stresno ili teško. Od ove igre vam bukvalno može biti fizički loše.

Zašto biste onda igrali ovo? Hyper Demon je, bez preterivanja, jedna od zaista retkih igara u kojima se osećate kao bog FPS-a, čak i ako ste na sto hiljaditom mestu na tabeli. Ponovo je formula, naizgled, jednostavna. Imate demonski bodež koji ispaljuje projektile kao automat ili sačmarica, hordu demona pred sobom i taman toliko prostora da manevrišete oko svega što iskače. Međutim, ovde nije cilj da preživite što duže, već da sakupite što više dodatnih sekundi. Iako vam vreme neumitno curi čim akcija krene, jedini način da izgubite partiju je da vas nešto pogodi. Svaki eliminisani protivnik dodaje sekunde na sat, a preostalo vreme kada vas nešto ucmeka je vaš rezultat. Takođe, što bolje igrate, interni sat igre ide brže i imate više prilika za poentiranje. Sasvim je normalno da neko za duplo manje vremena od vas ima duplo bolji rezultat. Igra, pritom, snima svaku odigranu partiju, pa možete gledati tuđe snimke i praviti klipčiće od toga.

Formula je mnogo kompleksnija od Devil Daggers, štaviše, lako je napraviti paralelu sa Doom (2016) i Doom Eternal po pitanju mehanike. Sada je moguće izvoditi dupli skok, uklizavati, skakati po određenim protivnicima, dash u vazduhu, aktivirati lasere i još koješta. Odigravanje tutorijala je zato, ne poželjno, već obavezno, kako biste pohvatali sve konce, a igra će vam bukvalno otvoriti sve svoje karte. Kako je tempo svega sulud i, kao što smo ustanovili, ranije se povećava sa boljim igranjem, kec u rukavu je dinamički bullet-time koji se aktivira kada izbegnete protivnike. A, da, imate i pogled iza sebe u vidu crvenih silueta koje se ocrtavaju na ekranu, kao da nije bilo dovoljno epileptičnih dešavanja.

Lična progresija kroz Hyper Demon je magična i samo će vam u jednom trenutku sve kliknuti. Prvo ćete naučiti kung-fu, a onda kao Neo postati jedno sa Matriksom. Više nećete videti ženu u crvenoj haljini, već razumeti kôd u pozadini. Vizuelna kakofonija biće vam savršeno čitka i nećete se ni brinuti što na igru gledate kroz ovu sferu - podsvesno ćete obrađivati ovu geometriju kao sasvim normalnu stvar. Pritom je takozvani „plafon veštine” u ovoj igri do nebesa visok, jer uvek možete da otkrijete neku novu caku, da budete efikasniji ili da bolje nanižete protivnike na kombo. Postoji kraj, samo je pitanje da li ćete do njega stići i posle desetak sati igranja. Do sada je to uspelo svega jednom procentu igrača.

Hyper Demon, baš kao i prethodnik Devil Daggers, jeste čudna igra za specifičan tip igrača, da ne kažemo ludaka. Hiperaktivna je i napada vaša čula. Ali, ako vam „legne”, ostaviće dubok utisak. Ne postoji ništa kao Hyper Demon i samo zbog toga dobija preporuku kao vrata, iako sadržaj možda ne opravdava cenu od oko 1500 dinara. Samo, ostaje pitanje - kako će Sorath ponovo sebe nadmašiti?