Miodrag ROBOVIĆ

1. jul 2022.

Pre nego što se upustimo u pregled ove, posve unikatne distribucije, potrebno je nekoliko reči uvoda u priču o tome kako i zbog čega ona postoji. Na Linuxu postoji jedna komponenta sistema pod nazivom init system. Init je program koji je hijerarhijski iznad svih drugih procesa i pokreće ga Linux kernel tokom bootovanja sistema. Ključna uloga inita je da kreira razne druge procese i tako, korak po korak, dolazi se do uobičajenog desktopa na koji smo navikli.

Jedan od najstarijih inita na Linuxu je SysV, a po filozofiji slobodnog softvera, radio je isključivo ono što init treba da radi - da pokreće i nadgleda druge procese. Godinama potom, firma Red Hat stvara novi init system - SystemD. On je umnogome išao protiv jednostavnosti, radivši mnoge druge stvari, poput beleženja svih procesa u sistemu, pravljenja raznih skripti i tako dalje. Red Hat je forsirao svoj init, pa je, tako, SystemD postao podrazumevana komponenta u skoro svim distribucijama. Prirodno, našli su se ljudi kojima se ovo nije svidelo i nastala su dva nova inita - runit i OpenRC, oba prateći pravila jednostavnog i slobodnog softvera.

U svetlu tog spora, na scenu stupa jedna distribucija poreklom iz Španije, nazvana Void Linux. Void je distribucija napravljena „od nule”, sa runit init systemom, sopstvenim XBPS Package Managerom, pa čak i dve dostupne C biblioteke za osnovne programe. Biblioteke programskog jezika C su, jednostavno rečeno, drugi programi u C jeziku na koje se ovi prvi pozivaju. Tradicionalno, Linux koristi GNU C biblioteku, ali je godinama dostupna i alternativna, urednija i brža, musl biblioteka.

Potrebno je istaći dve stvari. Prva je to da je Void takozvana rolling-release distribucija, kao, recimo, Arch. Ne čekate da razvojni tim proveri i sredi neki program, već novu verziju dobijate instant, čim bude dostupna. Ponekad, to može da prouzrokuje nestabilnost sistema, ali, s druge strane, dobijate sve nove funkcije i dobre stvari čim ih autori datog programa implementiraju. Druga stvar koja je vredna pažnje je iscrpna i detaljna dokumentacija koju Void nudi na zvaničnom sajtu. Od instalacije, do saveta za upotrebu - sve je upakovano uredno u Wikipedia formi.

Zahtevi i instalacija

Od ISO fajlova koje Void nudi, tu su svega dve verzije, base i Xfce. Ova prva zauzima svega 540 megabajta, a po instalaciji dobijate crn TTY ekran, kao na Archu i sličnim distribucijama. Podržava skoro sve arhitekture procesora, a potreban radni takt je zanemarljiv (ako ima hrabrih, može da se instalira i na Commodoreu 64). Trebaće vam 64 megabajta radne memorije i 600 megabajta prostora za na hard-disku za instalaciju.

Xfce verzija malo povećava zahteve, ali ni to nije bauk. Potreban je procesor čije srce kuca na jednom gigahercu, 800 megabajta radne memorije (iako, zapravo, zahteva manje) i oko pet gigabajta prostora na hard-disku. Treba pomenuti da je Xfce verzija upakovana tako da po instalaciji dobijate ceo set pratećih programa, izuzev office paketa, tako da ste manje-više spremni za rad.

Što se tiče same instalacije, ona se pokreće preko terminala i izvodi se unutar okruženja pod nazivom TUI (Terminal User Interface). TUI je pandan GUI-u, ali unutar terminala, dakle, morate da koristite tastaturu u toku instalacije. Proces umnogome podseća na instalaciju Debiana, pa će se iskusni korisnici lako snaći. Sve teče na relativno lak i razumljiv način, a nakon što postavite parametre i odredite particije, Xfce verzija se na prosečnom SSD-u i procesoru sa dva jezgra instalira za svega pet minuta. Jedna stvar koja je za posebnu pohvalu je to što Void nudi punu enkripciju diska tokom instalacije, što je stvar koju bi trebalo da usvoji što veći broj korisnika.

Xfce okruženje

Za Void postoji samo jedan grafički ISO sa Xfce okruženjem. U pitanju je stari projekat, koji tek ponekad dobije update. Budući da je ovo okruženje na sceni prisutno od 1996. godine, stabilno je kao kamen. Postoji dosta opcija za ulepšavanje i konfiguraciju, a izvedeno je na Gtk podlozi, tako da je vrlo lako dodati neke nove mogućnosti ili teme.

Ako se pitate na koji način je Xfce integrisan u Void, odgovor je - ni na kakav. Dobijate podrazumevanu temu, podešavanja, pa, čak, i pozadinsku sliku poznatog logotipa ovog okruženja, malog miša u trku. Svetlija strana je to što ste opremljeni za rad već u startu, izuzev office paketa, kao što smo već rekli na početku teksta. Na raspolaganju su programi za manipulaciju slikama, video-zapisima, podrška za štampanje, slanje mejlova, organizovanje liste kontakata, pisanje beleški... Sistem nije pretrpan bespotrebnim stvarima, već su tu samo osnovne alatke.

Važan je i podatak da razvoj traje više od dve decenije, pa pri pokretanju sistema, u idle režimu, Xfce na Voidu „vuče” svega 600-700 megabajta radne memorije.

Kada govorimo o izgledu, tu je stvar vrlo jednostavna. Glavni panel na vrhu ekrana uključuje sistemski meni, sat, kalendar i meni za aplikacije. One su uredno poređane po kategorijama, a u zaglavlju menija stoji nekoliko omiljenih. Na dnu ekrana „parkiran” je mali dock, koji sadrži osnovne aplikacije, poput internet browsera, terminala i fajl-menadžera. Za Xfce na internetu postoji pregršt tema i postavki, a sve to menja se na principu import/export konfiguracionih fajlova unutar podešavanja.

Paketi kakve vi želite

Pošto Void dolazi sa „običnim” Xfce okruženjem, bez ikakvog ukrašavanja kao što to radi većina distribucija, morao je da se istakne nečim. Skoro sve čime to Void radi je u „unutrašnjosti” sistema, a među tim stvarima najsvetliji biser je XBPS Package Manager.

XBPS dolazi u dve forme: xbps-install i xbps-source. Obe komande rade istu stvar, instaliraju programe (xbps-install -S firefox ili xbps-source -S firefox), ali prva verzija instalira kompajlirani program (binary), dok druga preuzima izvorni kôd i instalira program od toga. To znači da ako koristite source verziju menadžera, možete da imate izvorni kôd programa sačuvan lokalno, na svojoj mašini ili da ga izmenite pred kompajliranje i instalaciju. Onima koji žele da imaju izmenjene verzije programa ili, recimo, da naprave i dele privatnu arhivu programa, imaju savršenu alatku za to.

Treba napomenuti da standardne arhive XBPS Package Managera sadrže samo besplatan softver. On se razlikuje od open source komplementa uglavnom po tome što ne sme ograničavati upotrebu korisnika. Taj uslov dosta smanjuje broj dostupnih paketa u odnosu na ono što druge, uobičajene distribucije nude.

Rešavanje (ne)dostupnih paketa

Ako su vam potrebni programi koji ne prate tu filozofiju, treba da instalirate dodatni paket koji će omogućiti non-free repozitorijume, uz pomoć komande sudo xbps-install -S void-repo-nonfree. Ovaj paket u priličnoj meri uvećava arhive, tako da ste manje-više obezbeđeni kao prosečan korisnik.

Sledeća stvar koja nedostaje, da biste bili potpuno pokriveni softverom, je još i program pod nazivom XDEB. On „pretvara” programe koji su zapakovani za Debian (DEB) u format koji je pogodan za Void i njegov XBPS. Tako, uz XDEB možete da instalirate sve programe koji nisu originalno dostupni na Voidu, poput Zooma, Microsoft Edgea, Discorda i tako dalje.

XDEB ima nestabilnu istoriju prisustva u Void arhivama, tako da nije sigurno kada ga možete instalirati uz xbps-install. Ukoliko nemate sreće, preuzmite izvorni kôd sa adrese github.com/toluschr/xdeb. Potom treba da omogućite da se skripta izvršava kao program, komandom chmod +x xdeb, pa da je kopirate u folder /usr/local/bin. Kopiranje u pomenuti folder je poželjno zbog toga da ne biste morali pri svakom pokretanju programa da se pozivate na tačnu lokaciju skripte.

Ako ste preuzeli DEB fajl programa koji vam treba, sledi konvertovanje i instalacija. Za „pretvaranje” u XBPS oblik, pokrenite komandu xdeb -Sde naziv_programa.deb. Kada se proces završi, dobićete jedan fajl koji je nazvan isto kao i DEB fajl, samo bez ekstenzije. Tada ga instalirate uz pomoć komande xbps-install -R binpkgs naziv_programa. I, to je sve.

Spoljna praznina ili unutrašnja sadržina

Void Linux je poseban projekat, pa ga tako treba i posmatrati. Nije produžetak, niti fork neke druge distribucije. Iako ne dolazi sa preterano privlačnim grafičkim okruženjem (podrazumevani Xfce izgleda kao da je došao iz devedesetih), poput, recimo, Garuda Linuxa ili Deepina, ponavljamo, treba se fokusirati na ono što je unutra. Podloga distribucije, njena optimizacija, Package Manager, sve to doprinosi da Void bude brz kao munja.

Ukoliko vam, ipak, treba melem za oči, na raspolaganju su vam sva grafička okruženja u arhivama, tako da vas ništa ne sprečava da instalirate neko drugo. Mada, može da služi kao distribucija za svakodnevnu upotrebu, i to poprilično dobro, Void je prava poslastica za one koji su generalno zainteresovani za sam Linux, njegov razvoj i način na koji on funkcioniše. Baš kao što je Niče rekao, ako previše gledate u bezdan (u našem slučaju, Void), i bezdan gleda u vas.

Ukoliko ste ljubitelj Linuxa, Void će, bez sumnje, privući vašu pažnju i uvući će vas u nepregledna prostranstva mogućnosti „starog” Linux sveta, pre nego što je nastupila standardizacija i globalizacija ovog sistema.