Nikola STOJIĆ

1. jul 2022.

Pre skoro 20 godina, kada bi nekom rekli da će se glasanje na izborima obavljati putem interneta, dobili biste reakciju koja bi dovela u pitanje ozbiljnost izrečene tvrdnje. Prvo bi ukazivala na neozbiljnost predloga, ograničenosti interneta za odlučivanje o bitnim životnim pitanjima, nedostupnosti (što i nije bilo netačno tada), a onda samo glasanje postavila u kontekst glasanja na forumu ili online anketi. Svaki demokratski sistem, kao svoj glavni „feature”, uključuje pravo glasa, odnosno, pravo da se bira i da se bude biran. Samo glasanje, kao takvo, predstavlja mnogo širi alat upravljanja državom i društvom, a koji, efektivno, uključuje sve građane i daje mogućnost da se utiče na ogroman broj društvenih pitanja. Najbolji primer gde se glasanjem odlučuje o nekom značajnom pitanju je referendum - odgovara se u skladu sa ponuđenim odgovorima i na taj način se državi od građana daju dalje smernice za delovanje. Glasanje o bilo kom pitanju ili izboru predstavnika vlasti uvek se obavljalo na samom glasačkom mestu, gde bi se zaokruženi izbor na papiru predavao u glasačku kutiju, zatim, obračunavao u konačnom zbiru svih glasova, nakon čega bi se dobili rezultati za svaku od opcija na glasačkom listiću. Tehnološki napredak danas je za razliku od pre 20 godina na takvom nivou da konačno možemo da razmišljamo o glasanju na daljinu. Da bi izbori bili sprovedeni što preciznije, glasanje mora da bude anonimno, bezbedno, a glasovi tačno uskladišteni. No, da li je to zaista moguće, uzevši u obzir brojne faktore, prebaciti pravno obavezujuće glasanje na internet i oblak?

U Estoniji se od 2005. godine koristi e-voting, sistem koji omogućava njegovim korisnicima da glasaju putem posebne aplikacije na izborima. Aplikacija funkcioniše na dva načina. Kod prvog načina, aplikacija se sa računara povezuje sa mobilnom identifikacijom, gde se u samoj aplikaciji unosi broj telefona i JMBG, nakon čega korisnik dobija autentifikacioni kôd u vidu SMS/OTP. Zatim se unosi i drugi kôd koji se pojavljuje u aplikaciji, čime se potvrđuje identitet i vlasništvo nad mobilnim uređajem. Drugi način jeste da korisnik očita svoju ličnu kartu sa elektronskim sertifikatom, nakon čega pristupa aplikaciji. Sama aplikacija očitava podatke sa lične karte, te su korisniku vidljivi podaci o njegovoj adresi, opštini, gradu, kao i gde će njegovi podaci o glasanju biti obrađeni i uskladišteni. Nakon pristupanja, ponuđene su opcije za glasanje, čime se izborom završava proces ili nastavlja dok se ne dodeli glas u svim izborima koji se održavaju u tom momentu. Nakon što se odabere željena opcija, potrebno je da se unese PIN broj koji je vezan za broj mobilnog telefona ili elektronski sertifikat. Nakon glasanja, dobija se QR kôd, koji može da se skenira i dobije se podatak ko je za koga glasao. Ovakav sistem glasanja uvodi mogućnost da se celokupan proces prebaci online i omogući glasanje kako u zemlji, tako i van zemlje. Samim tim što su građani slobodni da glasaju bilo gde i bez fizičkog dokaza, sloboda koja im se daje u izboru opcija je mnogo veća. Ipak, treba uzeti u obzir nekoliko činjenica. Pre svega, Estonija je zemlja sa malim brojem stanovnika. Pored toga, digitalna pismenost u Estoniji je na zavidnom nivou, što dalje olakšava čitav proces. Ovakav sistem, u mnogo većim zemljama, koje su veličine, npr. naše zemlje, je dosta teži, a kamoli u Sjedinjenim Američkim Državama i Rusiji. Sam broj administrativnih jedinica, pa zatim njihovo uređenje, komplikuje ceo proces i to je ono što bi se prilikom izrade potencijalnog softvera za elektronsko glasanje moralo da uzme u obzir. Da bi se razumela celokupna kompleksnost izbornog procesa i eventualna mogućnost glasanja putem interneta, potrebno je da sagledamo glasanje u SAD.

Kada govorimo o SAD, reč je o zemlji sa najviše načina glasanja za bilo koju vrstu izbora. Mašinsko glasanje, odnosno, glasanje putem mašine uvedeno je još davne 1892. godine, a danas je prisutno u više varijacija, dok je samostalno glasanje olovkom i ubacivanje u kutiju skoro pa nestalo. Najzastupljenije je glasanje optičkim skeniranjem; glasanje se obavlja tako što se na papiru označi željeni izbor i zatim taj papir skenira u mašini koja funkcioniše kao biračka kutija. Drugi sistem jeste označavanje glasa gde se izbor pravi elektronski, ali se, zatim, isti taj izbor štampa na parčetu papira koje se zatim ubacuje u glasačku kutiju. Dovoljno je da birač ubaci svoju glasačku karticu, izabere opciju koju želi, obradi glas, a glasač na kraju dobija izveštaj kao kod ATM aparata. Treći sistem je u potpunosti elektronski i birač na touch ekranu bira opciju koju želi i zatim mu se ubeležava glas digitalno. Glasanje poštom i rano glasanje je i dalje dosta zastupljeno, a pogotovo je to bilo vidljivo tokom izbora 2020. godine, usled korone. Glasanje poštom počinje minimum dve nedelje ranije pre dana održavanja izbora, a glasovi koji su pristigli na taj način se obračunavaju na dan izbora sa ostalim glasovima. O kom god načinu glasanja da je reč, bilo uživo zaokruživanjem listića ili uz glasačku mašinu, potrebno je obezbediti integritet glasanja. U slučaju SAD, svaki od načina glasanja ima neki od problema koji se uvek spočitavaju prilikom svakog izbornog procesa, te, tako, nijedna strana nije zadovoljna. U zavisnosti od savezne države, negde je potrebno da se ponese glasačka kartica, lična karta ili neki drugi dokument, dok u drugim državama je dovoljno da se pojavite i kažete svoje podatke. Iako je za nas nepojmljivo da ne pokažemo ličnu kartu ili pasoš kod glasanja, traženje identifikacionog dokumenta sa slikom za glasanje se u nekim situacijama u SAD smatra diskriminacijom. To dovodi do krajnje komičnih situacija, da u nekim državama možete da donesete račun za struju kao validan identifikacioni dokument ili izvod iz banke. Takva dokumentacija ne sadrži sliku, pa samim tim ne sprečava vašeg komšiju, rođaka, neprijatelja, da uz vaš račun za struju glasa umesto vas. Mašinsko glasanje i obračunavanje glasova, takođe, ima svoj udeo u kontroverzi. Najviše žalbi odnosi se na to da mašine pogrešno označe izbor tamo gde se glasa bez papirnog traga, zatim, pogrešno skenirani papiri kod optičkog glasanja i pogrešno obrađeni glasovi kod glasanja putem glasačke kartice usled softverske greške. Pored ovih problema, ističe se i sukob interesa između proizvođača mašina, kao i to da su neke mašine koje su povezane sa internetom otvorene za napade koji mogu ugroziti ceo proces. Uvođenje sistema elektronskog glasanja putem interneta u SAD zahtevalo bi ogromnu infrastrukturu, kao i dostupnost dokumenata sa kvalifikovanim elektronskim potpisom i čitača kartica u ogromnim količinama. Imajući u vidu telekomunikacionu infrastrukturu SAD, zatim, prisutne načine glasanja, glasanje putem interneta će se mnogo sporije širiti nego u drugim zemljama.

Sa tehničkog aspekta, sistem koji postoji u Estoniji kod nas bi mogao da funkcioniše preko e-Uprave. Da bi se ovako nešto ostvarilo, potrebno je izvršiti ozbiljno ulaganje. Neophodno je sklapanje javno-privatnog partnerstva, kako bi se razvio softver koji će da izvodi obračune, beleži glasove i vodi računa o glasanju. S obzirom na to da bi se razvoj ovakvog softvera finansirao iz budžeta, kom najviše doprinose poreski obveznici, softver bi morao da bude otvorenog kôda, kako zbog transparentnosti, tako i zbog bezbednosti. Edukacija nadležnih službenika u pogledu korišćenja softvera i stanovništva u pogledu korišćenja sistema elektronskog glasanja, ključni je preduslov za uvođenje ovakvog načina glasanja. Potrebno je imati u vidu da se kvalifikovani elektronski sertifikati u našoj zemlji koriste uglavnom u privredi, tako da korišćenje sertifikata i čitača ličnih karata nije još toliko rašireno među opštom populacijom, te da je potrebno raditi na marketingu. Nedavno predstavljeni elektronski potpis u oblaku mogao bi da ubrza ovaj proces. Bilo da je reč o Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji, važi sve što je izneto uz manje ili veće modifikacije, kako bi se sistem uopšte implementirao.

Glavni izazov elektronskog glasanja putem interneta, u bilo kojoj zemlji, ostaje bezbednost i integritet podataka. Bilo ko na internetu može da iskoristi, recimo, DDOS napad kako bi prekinuo glasanje tako što bi opteretio servere. Dakle, nekakva CDN mreža na nacionalnom nivou bi morala da se bori protiv ovakve vrste napada. Sam broj korisnika koji bi koristio model elektronskog glasanja putem interneta bio bi dovoljan kako bi se opravdalo uvođenje ovog modela. No, bez obzira na to, potrebno je zadržati i tradicionalni model glasanja putem olovke i papira ili ga modernizovati (da bi se izbegla glasanja jednog glasača na dva načina - putem papira i olovke i putem interneta). Na taj način se pruža još opcija za glasanje i aktivno podstiče da ljudi učestvuju u izbornom procesu. Iako pružanje dodatnih opcija nekima daje ideju da je potrebno da se uvede obavezno učešće u glasanju pod pretnjom novčane kazne, to bi samo proizvelo kontra efekat. Ključ izlaznosti i većeg učešća građana jedne zemlje na izborima jeste u tome da je potrebno da se svakom obezbedi sloboda da bira način na koji želi da se izjasni o nekom pitanju. S obzirom na to da je rad od kuće sada već deo uspešnih tekovina interneta, glasanje je još samo jedna stavka na spisku digitalizacije realnosti. Ko zna, možda ćemo u budućnosti glasati u Metaverseu, gde ćemo se o pitanjima izjašnjavati na virtualnim biralištima, noseći virtuelni papir koji ćemo ubacivati u virtuelnu serversku kutiju, napravivši time pun krug;
od kutije do oblaka.