Aleksandar DINIĆ

1. jun 2022.

Proceduralno generisani sadržaj igre sa roguelike mehanikom spada u najveće pošasti koje su se ikada desile ovoj grani industrije zabave, u velikoj meri rezultujući naslovima koji su odraz lenjosti autora da celu stvar ne svedu na zatupljujuće generički i repetitivni grind (uz neke časne izuzetke). U moru ovakvih bezličnih klonova, obavezan je bio taj jedan unikatni štos koji će malog, gubavog mešanca nebrojenih uzora bar malo izdići iznad konkurencije. Autorima Loot Rivera u ovom smislu svakako treba odati priznanje, jer su u svoju uzdanicu nekako uspeli da uguraju ne samo omaž već i element gameplaya inspirisan klasikom ruskog inženjera-genijalca Alekseja Pajitnova iz daleke 1984. godine.

Mršava postavka Loot Rivera nije preterano bitna, niti interesantna. U ulozi ste neimenovanog, besklasnog junoše koji se namerio na pelješenje potopljenih katakombi i ruševina nekakvog gotsko-darksoulsolikog grada u kom vlada večna tmina. ni koncept igranja viđen je milion puta ranije i svodi se na bezbednosnu, hub zonu u kojoj je moguća ograničena interakcija sa nekoliko NPC likova promenljive prisutnosti i važnosti i nepregledan niz dosadnih, proceduralno generisanih (bljak) nivoa i lavirinta sa buljucima ponavljajućih kripova. Ovde na scenu stupa famozni gimmick Loot Rivera koji u celu jednačinu ubacuje momente iz legendarnog Tetrisa, nagoveštenog u uvodu teksta.

Elem, po potopljenim tamnicama i kanalima krećete se isključivo korišćenjem posejanih drvenih i kamenih „tetris-platformi” i blokova, tako što „jedrite” po vodenim površinama u skladu sa njihovim oblikom, načinima na koje se uklapaju sa ostalim platformama, kao i preprekama u vidu zidova, pregrada i ostalih ometajućih elemenata. Ovo ne znači samo da je potrebno provaliti pravilan redosled njihovog korišćenja, kombinovanja i „odblokiravanja” kako biste napredovali, već ih možete koristiti i u samim borbama, izolovanjem i razdvajanjem pojedinih neprijatelja, odnosno, kao efikasnog sredstva za slučajeve taktičke bežanije. Pored ovoga, druga velika novina koju igra donosi tiče se neuobičajenog menadžmenta preko potrebnih napitaka za obnavljanje zdravlja. Ne dobijate ih progresom tokom igranja ili kupovinom, već ih investirate kod stanovitog NPC-a u baznom kampu pre početka svakog dungeon runa, koji će ih udvostručiti u slučaju vašeg sretnog povratka.

Sve ovo bi pas s maslom nekako i pojeo, da igra nije toliko supertanka po pitanju onoga što nudi, konvencija žanra koje ignoriše ili ih efektno unazađuje. Odakle početi? Možda od samog, apsurdnog naslova koji implicira da ćete baratati sa više odbačenog plena nego bar dve Diablo igre zajedno? Pa, šala je „na vas”, sav „loot” svodi se na sporadične novčiće, nekakvu mana-valutu za kupovinu boljeg oružja i mutator-orbove, odnosno, retke dropove u vidu novih primeraka opreme (koju na licu mesta morate zameniti za trenutnu ili ostaviti lagumskim pacovima, s obzirom na nepostojanje inventara). Borbena mehanika bazira se na (ne)preporučenom pariranju, koje je problematično kako zbog samog vizuelnog prikaza (poluptičje perspektive i intenzivne, ometajuće pikselizacije učesnika), tako i zbog nespretne animacije i tajminga samog procesa (uz nemogućnost prekida napada jednom kada ga inicirate). Bolje naoružanje kupujete od odgovarajućeg prodavca, ali je njegova kolekcija organizovana na bizaran način i onemogućava da vidite naprednije primerke pre obavezne kupovine prethodnih. Dodatni porazni feature igre, na koji će svaki Soulsbornovac ili Eldenringovac gledati sa apsolutnim prezirom, tiče se i opcije u meniju za olakšice prilikom igranja. Bljak i bljuv.

U ovom obliku i sa onim što nudi, Loot River više deluje kao nešto za osobe kojima se pokvarila primarna igračka platforma, pa svoj obavezni fiks traže na nekom starom, slabašnom i prašnjavom laptopu za beznadežne situacije. Za kraj, cijena - sitnica koju ištu za sve ovo spada u kategoriju vulgarnog bezobrazluka. Toliko.