Ana KRSTIĆ

1. novembar 2021.

Dosta je nezahvalno biti stavljen u poziciju ocenjivanja rada nečega što se ne uklapa u današnje formate i normative. Impostor Factory je delo Kena Gaoa i Freebird Gamesa. To nije igra, to je interaktivni film sa definitivno natprosečnim narativom i (diskutabilno) istančanim smislom za pronalaženje tačke u psihi čoveka koja će dirnuti i probuditi onu najdublju emociju.

Za one koji ne znaju, ovo je, zapravo, nastavak priče koja je iz pera Ken Gaoa započela pre nekih desetak godina, u naslovu To the Moon, a zatim bila nastavljena pre par godina, u naslovu Finding Paradise. Sama priča igre se ne nastavlja direktno na radnju pomenuta dva naslova, tako da nije obavezno odigrati ih ako već niste (igre su odvojene i mogu se igrati svaka za sebe kao posebne epizode), ali u isto vreme nije loše odigrati i pomenuta dva, čisto da biste se upoznali sa ambijentom i stilom pripovedanja, kao i da biste bili u mogućnosti da nađete i zapazite gomilu sličnosti i aluzija na prethodne igre. Kako revnosna čitalačka publika kod svojih omiljenih pisaca redovno nalazi fragmente prethodnog u narednom romanu, iako su u pitanju dva potpuno različita romana, tako će i ljubitelji serijala sigurno naći mnoštvo dodirnih tačaka sa prethodnim igrama Freebirda, a koje će dodatno doprineti pojačanju atmosfere i biti dodatni emotivni stimulans za doživljaj koji pruža priča Impostor Factoryja.

Kako je audio-vizuelna komponenta, kao i celokupan gameplay, ovde potpuno irelevantna (pomalo apsurdna rečenica kada je u pitanju recenzija video igre), nećemo vreme gubiti na bespotrebno detaljisanje. Uostalom, slike u tekstu i služe da biste videli kako igra vizuelno izgleda. Što se tiče audio-podloge, ona je već standardno dobra i ovde valja napomenuti multitalenat gospodina Gaoa, koji, takođe, potpisuje i kompozicije koje se kroz igru provlače. Za one koji su igrali prethodne delove, valja napomenuti da je igra u potpunosti lišena bilo kakvih puzzleova koji su krasili To the Moon. Impostor Factory je pretvoren u najtipičniji simulator hodanja i sve što se od vas očekuje jeste da vodite svog avatara i klikćete na interesne tačke, kako bi ostvarili progres kroz priču koja vas vodi kroz tri različita čina, od misterije, preko tragedije, do sci-fi kvazi-hepi-enda koji, naravno, može da se tumači na više načina. Cela priča vrti se oko iste premise koja predstavlja i samu okosnicu predloška svih Gaovih ostvarenje do sada. Postojanje neke vrste time traveling mašine koja fragmentima sećanja individue može manipulisati na način koji omogućava povratak na određene vremenske tačke na liniji vremena i ovde je prisutna.

Da li je priča igre dobra i vredna svih hvalospeva koje danas možete pročitati po netu je već predmet diskusije i zavisi od subjektivnih preferencija igrača (gledaoca). Autorka ovog teksta trebalo bi da je emotivniji igrač (jer je, jel’te, žensko), ali zaista ne može da zamisli da igranje/gledanje Impostor Factory nekoga gane do suza. No, Bože moj, sto ljudi - sto ćudi.

Možemo da pređemo preko manje-više klišeiziranog (i bljutavog) zapleta koji spaja dve tragedije glavnih protagonista u suđenu večnu ljubav. Možemo da pređemo i preko danas odvratno sveprisutnih elemenata neomatrijarhata, gde je ženska polovina ovog tragičnog para predstavljena kao genije i mastermajnd operacije, dok je dečak-muž smeteni metiljavko izgubljen, bukvalno, u vremenu i prostoru. Ali, moramo da zamolimo autore igara da se okanu komercijalizacije dece za potrebe grabljenja para i rabljenja suza iz oka publike. Način na koji je igra iskoristila dete (ili decu, jer je i Ona na početku drugog čina predstavljena kao dete) kod pojedinih (mene) ne izaziva emotivni breakdown, već gađenje činjenicom da se glavni zaplet igre vrti oko najtragičnije sudbine - patnje deteta. Ukoliko neko već „mora” to se bavi dečjim bolom u igrama, neka to učini na suptilniji i ljudskiji način, kao što je, recimo, Naughty Dog oživeo svu roditeljsku patnju kroz lik Joela u Last of Us.

PRETHODNI TEKST Hot Wheels Unleashed

SLEDEĆI TEKST The Riftbreaker