Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2021.

Svaki moderni Far Cry izveden je po jedinstvenom obrascu koji uključuje harizmatičnog negativca, široko i otvoreno ruralno okruženje i heroja koji postepeno potkopava oružane snage protivnika. I šestica je iskrojena po toj mustri, s tom razlikom što bad guy ovog puta nije talentovani nasumičnjak, već televizijski selebriti. Ulogu Antona Kastilja, beskrupuloznog lidera ostrvske republike Yara tumači solidni Đankarlo Espozito, široj publici poznat kao Gustavo Fring iz serija „Breaking Bad” i „Better Call Saul”. U igri čeneluje izrazito karikiranu verziju karipskog diktatora, koji antagonizuje populaciju klasičnim „koktelom” prisilnog rada, vojnog i policijskog maltretiranja, kaznenih ekspedicija i drugih svinjarija.

Po svim realnim parametrima, Yara je eksplicitna alegorija na Kubu, sve sa revolucionarima, idealima borbe za slobodu i ofanzivnim kricima pobunjenog naroda. Igra je puna ozbiljnih i potmulih stvari i suočava igrača sa težinčinama kao što su masovne grobnice i upotreba bojnih otrova, trudeći se da ga mentalno zainteresuje za kampanju i sudbinu saboraca, antagonista i potlačenog puka. Istovremeno, igra je puna sumanutih, comedy relief gluposti, koje ceo koncept vuku na suprotnu stranu. Primera radi, u igri ćete imati priliku da asistirate mutantnom petlu Ćićaronu u osvetničkom iživljavanju nad Kastiljovim oružanim snagama, pride vodeći borbenog krokodila s regenerišućim zdravljem. Stiče se utisak da su se autori uplašili paralela s realnim svetom koje bi mogle da se povuku, kontrirajući oštrim rezovima koji onemogućavaju da podlogu igre shvatimo kao ozbiljnu kritiku bilo čega, osim generičke korupcije i vlastoljubivosti. Najkrupnija indikacija te ciljne neozbiljnosti jeste upadljivo izbegavanje da se pomene komunizam u bilo kojoj formi, iako je igra puna živopisnih veterana koji su u Yari dizali revoluciju 1967. Neko će reći da je šalalala blesavilo sastavni deo Far Cry šmeka, ali mislim da je ovoga puta voz naracije trebalo da ostane na ozbiljnom koloseku.

Far Cry 6 stavlja vas u rolu mladog Danija Rohasa, bivšeg kadeta yaranske vojne akademije, izbačenog zbog tuče s oficirom, koji planira da šmugne u Ameriku. Nakon masakra izbeglica koji preživljava pukom slučajnošću, stupa u kontakt s grupom pobunjenika koje će njegova intervencija transformisati od šake jada do revolucionarne sile sposobne da svrgne tiraniju. Osnova Kastiljove moći je viviro, hemijski tretiran duvan koji se koristi za lečenje kancera. Proizvodnja vivira izuzetno je opasan proces usled upotrebe otrovnih hemikalija, a korišćenje prisilnog rada predstavlja glavni motor nezadovoljstva populacije režimom. Igrajući na kartu tog nezadovoljstva, oslobađaćete jedan po jedan region Yare, likvidirajući Kastiljove admirale, ministre i druge glavonje, postavljajući pozornicu za konačan obračun. Forma igre je, praktično, ista kao u Far Cry 5 i na tom polju nema nikakvih preteranih iznenađenja, osim onih koje će vam prirediti Antonov sin Dijego, sušta suprotnost svom zlokobnom ocu.

U odnosu na ranije Far Cry nastavke, šestica je najbogatija po pitanju likova iz svih zamislivih miljea i vokacija. Ovo je „najkarakterniji” Far Cry do sada i ponekad će vam se činiti da su autori prepumpali scenario dijalozima i ekspozicijama. Gotovo nikada nećete igrati u tišini, sami sa svojim mislima i automatskom puškom, već će neko stalno drobiti preko radija, inicirajući dijaloge na najrazličitije teme. Da je Kastiljo iole vispreniji, mogao bi da vas smakne na način na koji je ruski FSB naboo Džohara Dudaeva, lidera čečenskih pobunjenika. Lik je voleo da čavrlja preko satelitskog telefona, te je bilo lako poslati Vikhr ka jedinom takvom signalu na širem području Kavkaza. Silver lajning je to što vam ni u jednom trenutku neće biti dosadno, a čak postoji opasnost da vam simpatična deca i drugi bilmezi koji se igraju revolucije u džungli uđu pod kožu i donekle ublaže mizantropiju. Far Cry 6 je na momente čizi, ali je kvalitetno čizi.

S mehaničkog aspekta, Far Cry 6 se u velikoj meri približio aktuelnom Assassin’s Creedu u smislu kamionskog utovara i implementacije enormnog broja stvari. Mislim da nema smisla žaliti se na to, jer Ubisoftova publika očigledno želi da igra stosatne monstrum-igre, isisavajući svaki evrocent zabave iz igre plaćene šezdeset evra. Taj „bloat” se ponajviše vidi u oružju i setovima opreme, kojih ima tušta i tma, prilagođenih različitim ulogama i kozmetičkim aspiracijama. Arsenal oružja bukvalno broji stotinak različitih primeraka, podeljenih po kategorijama, klasama i stepenu rariteta. Specijalni primerci, oni s imenom i prezimenom, po pravilu obezbeđuju neki vrlo specifičan benefit, poput zahvatanja ciljeva kroz zidove ili nekog sličnog gimmick efekta, ali se ne mogu „kastomizovati” dodacima kao obični primerci.

Kao komplement oružju, tu su i mehanika levelovanja vašeg lika, koja otključava mogućnost kupovine naprednijih primeraka, kao i resursna logistika koja obezbeđuje otključavanje nišana, cevi, okvira i drugih dodataka. Opcija na ovom planu ima kao u CoD Warzoneu ili makar približno toliko, pa ako ste ložač-podešavač, ovde ćete uživati kao metak u kolomasti. Potreba za konstantnim skupljanjem metala, stakla, lekova i drugih trica pratiće vas celim tokom igre, koji će zbog toga biti bar 20% duži. Paralelno s oružjem, uniformama i kostimima, u igri postoji i specijalni komad loota, tzv. „Supremo” borbeni ranac. Postoji nekoliko varijanti, od kojih svaka obezbeđuje neki vrstu jedinstvenog, ultimativnog napada koji se sporo „puni”, ali može da ima odlučujući efekat na terenu. Prvi, koji ispaljuje salvu samonavođenih raketa, dobićete besplatno, ali svaki drugi, uključujući i onaj sa AoE lečenjem, prilagođen kooperativnom igranju, otključavaćete kod specijalizovanog vendora, plaćanjem cene u osiromašenom uranijumu, retkom resursu koji nalazite na protivavionskim instalacijama na mapi. Kakve veze imaju nuklearni materijali i PVO? Nikakve, ali ovo je Far Cry, takva pitanja se ovde ne postavljaju.

Ako vam skupljanje sekundarnih sirovina dosadi, možete se posvetiti slanju pobunjenika u samostalne misije, što je sistem koji Ubisoft razvija još od davnog Assassin’s Creed Brotherhooda. Te misije, po definiciji, nisu grind, ali imaju atribute grinda zbog potrebe za višesatnim čekanjem da operativci odrade pripremne radnje, nakon čega vam sledi mala interaktivna sekvenca u okviru koje birate taktičke opcije, kalkulišući rizik i potrošnju ljudskih i materijalnih resursa. Eto vam motivacije da se makar jednom dnevno ulogujete u igru. Ubisoft želi da vam zadrži pažnju na igri i obećava besplatan „kontent” na nedeljnom nivou, a tu je i sezonska propusnica koja će doneti krupnije sadržinske celine tokom narednih godinu dana.

Bez obzira na bogatstvo produkcije, ispeglanost svakog segmenta igre i ogroman trud da svaki njen aspekt bude raskošan az fak, zamor materijala je apsolutno evidentan. To je, valjda, jasno i nadležnima u Ubisoftu i bio bih zaista iznenađen ako bi Far Cry 7 skockali na isti fazon, ignorišući evoluirajući ukus publike i trendove koji se menjaju. Šta bi konkretno trebalo da urade? Ja bih za početak ugasio nesrećni serijal Watch Dogs i sledeći Far Cry koncipirao kao urbani open world umesto (dominantno) ruralnog. Istovremeno bih se trudio da zadržim izvestan stepen egzotike koji je oduvek bio obeležje serijala Far Cry. Dominantno urbano okruženje omogućilo bi implementaciju modernog online režima u stilu GTA Online, umesto arhaičnog co-opa, koji sigurno nije preterano popularan. Far Cry: Rio de Janeiro, kakav bi to bio moneymaker za Ubisoft i gigahit koji bi usisao publiku GTA Online ako bi bio izveden kak spada. U Rockstaru su evidentno zaspali na hrpi keša, savršeno zadovoljni da idu linijom manjeg otpora i remasterizuju Grand Theft Auto 5 do sudnjeg dana. Vreme je da ih neko šutne u dupe. Zašto taj neko ne bi bio Ubisoft?

PRETHODNI TEKST Age of Darkness: Final Stand

SLEDEĆI TEKST The Dark Pictures Anthology: House of Ashes