Miodrag KUZMANOVIĆ

1. novembar 2021.

Ovo je jedna od onih stvari koje vas potpuno obuzmu tokom prvih desetak sati igranja, nakon čega vam sledi diplomiranje na testu izdržljivosti ili prevrtanje stola u rejdžkvit maniru. The Riftbreaker je, poput Meseca u slavnom SF romanu Roberta Hajnlajna, okrutna ljubavnica.

Posao kojim se bavite u igri, doduše, nije namenjen mekanim milenijalcima. Priprema udaljene planete za kolonizaciju, koju sprovodi usamljeni operativac opremljen mech odelom i sa mnogo dobre volje, monstruozno je zeznuta. Očekuje vas potraga za resursima, istraživanje terena, izgradnja baze, pokretanje lanca snabdevanja, organizovanje odbrane i česta borba sa faunom prema kojoj su zveri sa Avatarove Pandore galerija bečkih mačaka. Planeta Galatea 37, na kojoj će naša junakinja Ešli, hibrid komandosa i inženjera, imati ultimativni test karijere, destinacija je sa koje nema povratka pre izgradnje postrojenja za intragalaktičke rift-skokove koja će je permanentno povezati sa Zemljom.

The Riftbreaker predstavlja kombinaciju nekoliko žanrova, među kojima su dominantni aspekti base-building menadžerske strategije i akcionog RPG-a. Resursna ekonomija je osnova svega, a stalni priliv struje, raznih metala, vode za hlađenje reaktora i drugih neophodnosti, kao i optimizacija rasporeda objekata u bazi radi lakše odbrane, brige su koje ćete konstantno brinuti. Sve instalacije koje gradite deo su jednog zaokruženog sistema, koji morate da projektujete u skladu sa terenom i okolnostima. U igri ćete imati glavnu bazu i nekoliko ispostava u drugim biomima, koje će služiti kao istureni outposti za automatsko rudarenje i prerade nečeg egzotičnog, poput kobalta ili uranijuma. U pustinjskom biomu, logično, najviše smisla ima graditi solarne kolektore, uz dovoljno baterija da bi instalacije mogle da rade i noću, dok nuklearni reaktor, zbog manjka vode za hlađenje, nije vijabilna opcija. Takvih specifičnosti u igri ima tušta, a ako uključite i potrebu za bekap sistemima usled nepredviđenih okolnosti, nalik na solarnu ili jonsku oluju, tornado ili zemljotres, tma.

Sve te instalacije morate opasati ogradom iza koje su načičkane odbrambene turele ili će vaša avantura imati nesrećan kraj. Zveri će vas saletati u nasumičnim intervalima, ali svaki put kad nadogradite glavni štab, pretnja će eskalirati na viši nivo. Na početku i blizu početka, sve deluje skladno, a rast izazova logičan i smislen; nekoliko sati kasnije, kad se i pored bezbrojnih rudnika metala budete borili s deficitom, shvatićete svu ozbiljnost situacije i potrebu za širenjem koja nikad ne prestaje.

The Riftbreaker se igra u kontinuitetu, bez parcelisanja na misije ili poglavlja. U praksi, ovo znači da će vas glupe odluke sa početka, dok još niste znali ništa, pratiti do kraja igre, zahtevajući enormni utrošak resursa za kasnije premeštanje objekata, širenje korisnog prostora ili neku drugu sistemsku intervenciju. Pored automatizacije, mnoge stvari ćete morati da rešavate i manuelno, a to se, pre svega, odnosi na borbu iz vašeg modularnog mecha, koji možete opremati oružjem i dodacima po izboru. Jače oružje i napredniji objekti za bazu zahtevaju download planova sa Zemlje, ali neke stvari ćete istraživati i u lokalu. U igri postoje tri masivna tehnološka drveta, koja ćete do kraja kampanje otvoriti u fulu.

U verziji za PC, The Rifbreaker je neoptimizovana i relativno bagovita igra, koja pati od nekoliko iritantnih problema. Najviše nervira surovo sporo učitavanje bioma nakon rift-skokova između njih, koje čak i na brzom SSD-u traje više minuta. U srednjoj i poznoj fazi igre, kada vam glavna baza bude maksimalno nabudžena, a talasi protivnika postanu reke mesa, zuba i repova, očekuju vas neprijatna usporenja i zapinjanje. Ne znam, doduše, da li je to zbog toga što nisam igrao verziju sa Steama, već onu sa Xbox ultimate passa na PC-u (a one su poznate po sličnim svinjarijama).