Dragan KOSOVAC

1. novembar 2021.

Na preciznim radarima ljubitelja vrhunskih logičkih izazova već neko vreme jasno je vidljiv indie izdavač Draknek & Friends. Ovaj studio, koji stoji iza naslova kao što su Cosmic Express, Sokobond ili Monster’s Expedition, stao je i uz programera Coreya Martina i pomogao mu da svetu predstavi svoj treći, do sada najambiciozniji projekat - Bonfire Peaks.

Najbolje naslove u kojima rešavate logičke probleme karakteriše gotovo magična sposobnost da igrača uvedu u stanje „zen transa”. U tom stanju, igrač je istovremeno laserski fokusiran na rešavanje neposrednih izazova koje dati nivo stavlja pred njega, ali mozak sam od sebe kreće da razmišlja o životu, univerzumu i svemu ostalom. Ovo je proverena istina, pitajte bilo koga od brojnih Tetris ili Lines filozofa.

Bonfire Peaks ima isti taj kvalitet, da neopaženo uvodi igrača u kontemplativno stanje, a ono je, zatim, dodatno potpomognuto okvirnom pričom igre. Naime, igra prati bezimenog protagonistu koji je rešio da ostavi prošlost iza sebe, da sve što poseduje stavi u kutiju koju će baciti u jednu od brojnih lomača koje plamte na naslovnoj planini. Kako igra odmiče i nivoi se ređaju, uviđate da naš protagonista ima nepresušnu zalihu kutija kojih se treba rešiti, a to postaje sve teže i izazovnije. Ipak, on je rešen da stigne do vrha planine i ratosilja se svog bagaža kog evidentno tegli sa sobom.

U rukama nekog lošijeg autora, igra sa ovakvim zapletom i ovako osetljivom temom bila bi u opasnosti da trenutno deluje pretenciozno ili da bude izvedena veoma traljavo. Srećom, Corey Martin pušta igru da diše i da retki redovi teksta i veoma simpatični voxel-art dizajn (kao pixel art, samo u 3D) čačkaju po podsvesti igrača dok se ovaj zlopati sa sledećom logičkom glavolomkom.

Srce igre su mali, naizgled jednostavni, prostorno-logički izazovi. Svaki nivo stavlja našeg lika na novu platformu sa kvadratnom osnovom i sa više visinskih etaža, a cilj mu je da jednu specifičnu kutiju ubaci u lomaču koja je, najčešće, na najvišem „spratu” nivoa. To, naizgled, deluje jednostavno, ali u praksi nije, jer penjanje po etažama nije jednostavno kada ispred sebe nosite kutiju. Tako se igra pretvara u nešto što asocira na specifičnu 3D varijantu Sokobana, ali, zapravo, istovremeno daje više slobode (niste limitirani samo na guranje kutija) i više kompleksnosti pri postavci i rešavanju izazova. Svaki od uvodnih nivoa nas na praktičan način uči da razmišljamo u okvirima ove igre i kako da premostimo neki specifičan problem. Tu je kretanje unazad (sa kutijom, naravno), slaganje više kutija jednih na druge i naknadno razdvajanje na pojedinačne kutije, sve to uz pomoć okoline koja je do maločas predstavljala prepreku. Takođe, dok su pojedinačni nivoi zasebne celine koje možete da rotirate za 90 stepeni i rešite same za sebe, igra nema tipičan „meni”, nego nivoe pokrećete aktiviranjem lomača na obronku planine uz koju se polako penjete, jer rešavanjem nivoa dobijate kutije od kojih pravite stepenice za uspon. Kako igra odmiče, to vam treba više rešenih nivoa za sledeći uspon uz planinu. Takav pristup nivoima je odličan kada se uzme u obzir težina igre, jer omogućava da privremeno preskočite neki nivo, probate drugi na kom će vam se sijalica upaliti brže, pa se sa novostečenim znanjem i idejama vratite na prethodni.

Igra, kao što smo pomenuli, izgleda veoma lepo, bukvalno kao da je data treća dimenzija grubo pikselizovanoj 2D igri, ali, najbitnije, sve ostaje u službi mehanike igre. Zvuk je, načelno u drugom planu i nenametljivo popunjava ambijent, prateći generalnu ideju autora da pušta elemente Bonfire Peaksa da se polako uvlače pod kožu igrača. Nekome će, možda, delovati da je skoro sedamnaest evra prevelika cena za igru koja se pređe za desetak sati. Naravno, ljubitelji dobrih logičkih izazova, pogotovo oni koji vole da se zamisle nad nenametljivom pričom, znaće da ovakva igra vredi mnogo, mnogo više.

PRETHODNI TEKST FIFA 22

SLEDEĆI TEKST The Eternal Cylinder