Vladimir PISODOROV

1. februar 2021.

Ozbiljno zamišljena, kao svojevrsna mešavina Dead Spacea i Mass Effecta, igra je smeštena u daleku budućnost u kojoj je ljudska rasa osvojila bespuće svemira. Vojnici koji su zaduženi za očuvanje mira praktično su neuništivi, jer po pogibiji, njihova esencija biva prebačena u novo telo (da li neko viče, „Altered Carbon”?). Tu je i misteriozna vanzemaljska rasa koja bitiše iza crnih rupa u svojevrsnom paralelnom univerzumu (autori vezu sa TV serijom The Expanse ni ne pokušavaju da sakriju), zaraćene frakcije, te vaša lična borba da saznate ko ste. Sve to upakovano je u Unreal 4 engine i čini se da su, barem na papiru, ispunjeni svi preduslovi za maksimalno uživanje.

Međutim, Orange Cast kao da je sklopljen iz segmenata koji međusobno nemaju mnogo dodirnih tačaka i na ekranu se pojavljuju arhaičnim redosledom. Da stvar bude još gora, praćenje ionako zaguljene, nerazumljive i nepotrebno produbljene priče, otežano je činjenicom da igra nije u potpunosti „prevedena” na engleski jezik. Na stranu to što sa vanzemaljcima korespondirate tako što se njihovo nerazumljivo mrmljanje „pretvara” u tone nemušto prevedenog teksta. Ostali likovi i poruke koje dolaze preko PA u kompletu su na ruskom, pa ste opet osuđeni na čitanje (loše) prevedenog teksta. U žaru odvijanja akcije, jednostavno nemate vremena za čitanje poruka.

Iako Orange Cast pokreće u praksi dokazani Unreal 4 engine, igra je veoma loše optimizovana. Nagli padovi frameratea, kočenja, zamrzavanja i nasilni izlasci na desktop nešto su sa čime morate da računate. Pritom, nišanjenje je izuzetno teško, pa je obračun sa inače tupavim neprijateljima nerealno teška rabota. Dok ispaljujete plotune, imate utisak da koristite vazdušnu pušku, jer do željenog impacta se ne dolazi. Bez obzira na to koje oružje koristite, nećete vam biti zabavno, a kako sva koriste identičnu municiju, hicem u slepoočnicu ubijen je još jedan važan segment igranja. Ukoliko uspete da pregurate prolog u kom se, mahom, nalazite u paralelnoj dimenziji, stvari će se donekle popraviti, barem kada je percepcija okruženja u pitanju. Čini nam se da su autori sagoreli u želji da na ekstravagantan način dočaraju vanzemaljsku dimenziju postojanja, pa će vam se sve činiti toliko apstraktnom i nerealnom da mozak boli. Ni sekunda vremena nije potrošena na poliranje grubih ivica, pa nećete moći da se otmete utisku da Orange Cast nije završen i da je prebrzo izdat na tržište.

Igra niti poseduje zadovoljavajuće tehničke karakteristike, niti nudi priču u kojoj ćete uživati, a ni mehanika napucavanja sa neprijateljima nije „masna” i tečna kako bismo to voleli. Layout nivoa je, u najmanju ruku, arhaičan kao i „odmotavanje” priče, pa zašto idete dva sprata niže da aktivirate nekakav panel i posle toga se vraćate na početnu lokaciju kako biste proverili da se nije dogodilo nešto novo, u većini slučajeva neće vam biti jasno. Neprijatelji se pojavljuju svaki put kad uradite stvar od značaja ili na mestima od interesa. Tupavi su za medalju i uglavnom služe za vežbu gađanja na rednom mestu broj dva. Recoil koji oružje proizvodi, ali i podatak da se ekran u situacijama kada „popijete” olovo trese kao da ima epileptični napad, borbe će učiniti težim nego što to zapravo jesu. Isto tako, vi biste trebalo da se nalazite u oklopu super-vojnika, čija vrednost je ekvivalentna tucetu modernih borbenih letelica. Kad vam protivnik u zube bude sasuo kratak rafal, shvatićete da ste samo obična šklopocija i ništa više od toga. Propade još jedan potencijalno zabavan detalj...

Sreća u nesreći je to što igra, kad nije na popustu, košta skromnih 14 evrića, a to je prava bagatela u današnje vreme. Nažalost, to će vam biti slaba uteha, jer Orange Cast svojim psihodeličnim ustrojstvom, neprevedenim sadržajem i grubim ivicama koje odavno nismo videli u svetu igara, kao rukom odnosi nisku cenu.