Aleksandar ĐURIĆ

1. februar 2021.

Na prvi pogled, dosta toga izgleda bezlično i generički kod igre krajnje „kreativnog” naziva Morbid: The Seven Acolytes. Kompletan igrački i audio-vizuelni ugođaj ukazuje na to da je razvojni tim ovog projekta, naizgled, u toj meri bio inspirisan klasicima da je to „ugušilo” bilo kakvu originalnu autorsku viziju. Osnova igre sastoji se u izometrijskom hack & slash „seckanju” protivnika. Tu su poznati elementi sistema borbe: dodge-roll, parry i stamina, a pored toga, spisak čuvenih uzora i drugih relevantnih pojmova zaista je dugačak: mračan fantasy, gotika, telesni horor, steampunk, Kronenberg, Lavkraft, soulsborne, Diablo, Castlevania, Hollow Knight. Naročito je upadljiv jasan uticaj prve igre iz serijala Legacy of Kain, pod nazivom Blood Omen (1996). To je nepravedno zapostavljen, još uvek pristupačan naslov na koji ovom prilikom skrećemo pažnju čitaocima.

Međutim, uprkos navedenim (i mnogim drugim) „referentnim tačkama”, Morbid poseduje i nekoliko elemenata koji ga odvajaju od soulsborne naslova. Pre svega, ova igra je mehanički srazmerno minimalistička, između ostalog, jer u njoj nema oklopa, niti zlata, kupovine i prodavanja predmeta. Takođe, ona nije naročito teška u poređenju sa srodnim akcionim avanturama, iz prostog razloga što je junakinja igre prilično jaka: nanosi dosta „štete”, ali je i dosta otporna na udarce. Zaplet i lore nisu onako opskurni i kriptični kao što smo navikli, naprotiv, sasvim su jasni. Stiče se utisak da je takozvana Mornia pažljivo izmaštano okruženje, a posebno nam se dopao način na koji su opisi predmeta i karaktera povezani sa mehanikom igre, te sa vizuelnim detaljima koje možete i sami da primetite u „fizičkom” svetu igre. U lore možete da se udubite, ali i ne morate, nećete imati nikakve penale u suprotnom.

Morbid mnogo toga dobro radi. Na primer, specifični primerci naoružanja neretko pružaju različite, sasvim upotrebljive stilove igre. Kroz istraživanje kompleksnih nivoa nailazićete na raznovrsne predmete, čija je funkcija, očekivano, uglavnom povezana sa lečenjem i buffovima, ali ima i predmeta za drugačiju manipulaciju mehanikom igre, a koji su naročito zanimljivi za upotrebu. Unapređivanje lika po nivoima je jednostavno, ali pruža razuman broj mogućnosti za pristup borbi.

Najbitnije od svega: ova igra je zabavna, a akcija je sasvim solidna. Osnovni „loop” je prepoznatljiv. To je mešavina oprezne razmene udaraca i upotrebe dobrog, starog dodge-roll poteza, dok audio-vizuelni efekti kvalitetno podržavaju festival liptajuće krvi, odsečenih udova i prosutih iznutrica. Kreature sa kojima se suočavate ekstremno su groteskne, a stvorili su ih kosmički bogovi ili su rezultat izopačenih naučnih eksperimenata. Uopšteno govoreći, artstyle, iako nije inovativan, iskazao je veštinu i autentičan entuzijazam dizajnera igre.

Nažalost, da li zbog nedostatka novca autora ili nečeg drugog, primetna je nedovršenost u nekim aspektima igre. Nekim igračima će, na primer, zasmetati to što mapa ne postoji. Ali, mnogo krupnija zamerka odnosi se na nedovoljan broj drugačijih vrsta protivnika u odnosu na standard žanra. To je, naprosto, lenj dizajn, od koga nisu patili zapaženiji srodni naslovi, a koji Morbid čini više monotonim nego što je morao da bude. Propust koji u ovom trenutku upada u oči, a koji će moći da bude ispravljen putem patcha, jeste odsustvo New Game+ opcije. Autori bi trebalo da doteraju i polja za detekciju udaraca, kao i inventar u retro fazonu, koji je trenutno nezgrapan za upotrebu.

Zapravo, ovom naslovu nedostaje čitav niz quality of life unapređenja, ali i ovako, ako se prihvati po njegovim pravilima, može se uživati sasvim solidno. Kvalitet izrade je evidentan, uprkos nešto siromašnijem pakovanju. Dalji rad autora igre treba pratiti, a preporučujemo je ljubiteljima ovakvih naslova na čijoj digitalnoj polici će zauzeti skromno, ali dostojanstveno mesto iza maestralnih (i Morbidu, ipak, nedostižnih) uzora iz trenutno dosta vitalnog žanra akcionih avantura.