Aleksandar DINIĆ

1. februar 2021.

Retro-pikselasta grafika, sajberpankoliko-blejdraneroliko okruženje, sintisajzerska muzika i jednostavno skuckan gejmplej, dovoljno je da se na brzinu zaradi neka kintica na online prodavnicama, sa generalno pozitivnim utiscima onih koji su igru probali. Tročlana ekipa iz Ape Tribe Gamesa imala je veće ambicije od ovoga, pre svega, u narativnom i segmentu izgradnje kompleksnog sveta svoje igre, na posletku sputane dizajnom onoga što ćete raditi većinu vremena u dotičnoj.

Disjunction je šunjalačko-akciona arkada starog kova, smeštena u distopijski tmurno, tehno-okruženje Njujorka 2048. godine. Grad je postao mesto u kom se ukrštaju pohlepni interesi megakorporacija, trgovaca novom sintetičkom drogom, kriminalnih sindikata, (podmitljivih) organizacija koje se protive sajber-augmentacijama stanovništva i svakakvog niskoprofilnog šljama sa dna lanca ishrane. U igri vodite tri različita lika, čije će se agende međusobno preplitati i sudarati, nakon inicijalne istrage ubistva lokalnog policijskog funkcionera koja će brzo prerasti u zamršeno klupko intriga, interesa i obračuna između pomenutih frakcija grada u kom nikada ne sviće. Sa ove strane, autorima se mora odati respekt za obimnu količinu narativnog sadržaja i pratećeg teksta sa kojim ćete se susretati u igri, koji neumorno grade i nadograđuju svet, događaje i likove, kao i njihove višedimenzionalne odnose. Dijaloške opcije između sagovornika nisu svedene na nivo brzometnog teksta koji predstavlja blic-pauzu do sledećeg igrivog segmenta iz drugih ostvarenja sličnog formata, već su realizovane na pristojnom avanturističkom nivou, sa čestim grananjima priče i različitim ishodima vaših odluka.

Nažalost, sve ovo, po obimu, nije ispraćeno ni približno sličnim po pitanju gejmpleja i na samom terenu, sa izvođenjem i mehanizmima igre koji mnogo više pašu naslovima za mobilne platforme. Uniformni niz generičkih nivoa koji slede uvek počiva na identičnom, repetitivnom principu: pronalaženje ključeva za otvaranje malobrojnih vrata, šunjalačko-napucavačko probijanje kroz buljuke strateški postavljenih stražara, patrolnih robota, nadzornih kamera i drugih bezbednosnih sistema, skupljanje usputnih dokumenata sa tekstualnim zidinama, koje očajnički žele da vas uvuku u pomenuti, obimni narativ, opciono lociranje apgrejd-poena na drugom spratu tekuće misione celine i stizanje do zacrtanog primarnog cilja aktuelnog angažmana.

Taktičko-borbene opcije koje su vam na raspolaganju ograničene su na jednostavno šunjanje (tokom kog se iscrtavaju neprijateljska vidna polja), tihu, ne-letalnu eliminaciju priručnom sajber-batinom, odnosno, brzometno roštiljanje dodeljenim oružjem na nivou Hotline Miamia, uz munjevite reakcije obližnjih protivnika kojima je često teško parirati. Šatro-raznovrsnost koju je trebalo da donese vođenje tri (po karakteru) distinktivna lika, ogleda se samo u njihovim različitim specijalnim veštinama kojima su opremljeni, dok u svakom drugom smislu između njih nema nikakvih opipljivih razlika (što dodatno pojačava utisak da je to urađeno zbog strukture zapleta i priče, bez mnogo opravdanja za to tokom samog igranja). Strelice za privremeno omamljivanje, granate za stvaranje dimnih zavesa i stunovanje protivnika, specijalka kojom rašujete protivnike sa većih udaljenosti, odnosno, suptilnije metode, kao što su generator privremene nevidljivosti ili hologramski mamac za odvraćanje pažnje, izrazito su korisne, ali troše dragocene energetske module koji ponekad ostaju iza eliminisanih protivnika. Ovome dodati i nezgodno postavljene neprijatelje različitih klasa i stepena pretnje, kao i malobrojne, jednokratne checkpointe unutar nivoa, što sve zajedno igri dodaje solidnu dozu potrebe za taktičkim planiranjem (ili brzim refleksima kada se stvari otrgnu kontroli).

Kao brzi, monotoni, jednostavni i umereno izazovni fiks za vaše delimične sajberpank potrebe niskog intenziteta, Disjunction sasvim korektno funkcioniše, mada bez mnogo izgleda za nekom slavom na duže staze.