Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2021.

Kad dete sa zapadne hemisfere čuje za baba Jagu, na pamet mu ne pada veštica iz šume što živi u kolibi na pilećim nogama, već Kijanu Rivs u ulozi Džona Vika. Slovenska paganska mitologija, daleko najmaštovitija od svih ostalih paganskih mitologija, akutno je nepoznata van okvira crnih šuma istočne Evrope i Rusije. Da nije CD Projekt RED-a i Witchera, situacija bi bila još gora, a bogato tkanje tripoznog folklora naših predaka još nepoznatije i nepriznatije.

Zašto je bitno da svet poznaje naše mitove? Zato što su kulturni i istorijski obrasci krucijalni preduslovi za afirmaciju određenog naroda (ili grupe naroda) i njegov/njihov globalni status. Pogledajte Grčku, recimo. Po svim realnim (a nenaučnim) parametrima, ta zemlja nema veći značaj od Bugarske ili Portugalije, ali po snazi istorijskog i mitskog nasleđa, bukvalno je broj 1 na svetu. Grčka nikada neće propasti isključivo zbog pečata koji je napravila u istoriji, za koji su u ogromnoj meri zaslužni njeni fantastični mitovi i legende. Niko, recimo, neće dozvoliti Turcima da ih pojedu kao što su pojeli Kurde - ako Otomani polude i krenu u zulum, svet će stati na stranu Grčke, jer je grčki brend jači od turskog.

Da li KukuMc, Dragudavac, Konjoštip, Veles i Perun mogu da pomognu nama kao što su satir, himera, kentaur, Afrodita i Zevs pomogli Helenima? Naravno da ne, ali mogu da doprinesu opštem kulturnom prožimanju koje će dovesti do porasta razumevanja - lakše je zaratiti s narodima koji su vam potpuno strani, nego s onima u čijim ste bajkama uživali kao dete. Da, istina nekad zvuči krindži i naivno... U postizanju tog svetlog cilja, slovenskim narodima najveća prepreka su slovenski narodi, to jest, lenja inertnost nacionalnih bića u stvarima koje nisu opipljive. Sloveni nikada nisu, niti će biti majstori marketinga, a njihovom paganskom prošlošću baviće se samo idioti, rodnoverci i bogumili iz Facebook grupa, koji narodno predanje shvataju u bukvalnom značenju. Srećom, postoje bratski romanski narodi, čiji šampioni ponekad ponesu teret koji nam je pretežak.

Breadcrumbs Interactive, nezavisni studio iz Kluža u Rumuniji, odgovoran je za najsimpatičniju igru zasnovanu na slovenskoj mitologiji koja se ikad pojavila na bilo kojoj platformi. Garantujem da nikad niste igrali igru kao što je Yaga. U pitanju je kombinacija akcionog RPG-a u rogue-lite formi, sa proceduralnim nivoima, uvijena u formu oživljene bajke s nekoliko mogućih krajeva i delimično račvajućom pričom. Ova definicija sugeriše da je igru teško uhvatiti za glavu ili rep, što je potpuno suprotno istini - kad zasednete za PC ili konzolu, sve će vam postati jasno nakon dva minuta. Yaga nije priča o baba Jagi, to jest, baba Jaga u njoj figuriše samo u sporednoj ulozi. Glavni junak je Ivan, jednoruki kovač čiji je legendarni baksuzluk privukao pažnju namćorastog cara, koji po temperamentu i ponašanju podseća na Ivana Groznog, zapravo, na preuveličanu legendu o njemu.

Taj antipatični car naređuje da mu se ubogi kovač dovede pred noge, nakon čega mu postavlja ultimatum - ima da mu pronađe amajliju koja daje nadljudsku snagu ili sledi kaštigovanje. Ne želeći da sazna šta su izam, udava, prestoj i odboj, Ivan kreće u akciju opremljen čekićem, komadom hleba i babinim kompotom. Da, Ivanova baba figuriše kao rani savetodavac našem junaku, čiji se jedini susret s natprirodnim završio gubitkom leve šake i podlaktice, koji su završili u stomaku zle veštice na koju je slučajno nabasao u šumi. Gospođa baka sada Ivana sovjetuje da potraži pomoć druge veštice, Jage, koja će, odobrovoljena poklonima, pomoći Ivanu da reši carev quest i zadrži glavu na ramenima. Babuška ujedno želi da se njen unuk konačno oženi, što će mu ponavljati svaki put kad u pauzi avantura dođe po novu teglu kompota.

Zadatak koji se nalazi pred Ivanom je masivan, jer šiljobradi car, naravno, neće stati nakon jednog uspešno završenog zadatka. Naš vedri kovač moraće da se uhvati u koštac s kompletnom menažerijom slovenskih mističnih zveri i polubogova, sklapajući dilove s entitetima na koje bi Geralt potegnuo srebrni mač. Neke od bajki na kojima je narativ igre baziran biće potpuno nepoznate ljudima van Rusije, dok su neke široko rasprostranjene u predanju svih slovenskih naroda. Balkanskog folklora je, ipak, manje nego ex-sovjetskog - KukuMca, Dragudavca i Konjoštipa u igri nema ili se zovu totalno drugačije.

Konceptualno gledano, igra se sastoji od dva elementa: deonica priče u kojima bauljate selom ili nekim drugim krajolikom gde nema borbe, ali ima priče sa NPC-ima i tone lorea za upiti i proceduralno generisanih nivoa čija su poenta snalaženje i nasilje. Ti borbeni nivoi čine rogue-lite segment igre, jer pogibija u njima podrazumeva reset date deonice. Ako želite, kompletnu igru možete da igrate u hard-core maniru s jednim životom, mada taj ekstrem preporučujem samo najveštijima. Borba je prilično jednostavna - imate čekić kao primarno ofanzivno sredstvo i patrljak leve ruke na koji u Sekiro stilu montirate razna pomagala, od kolskog točka koji služi kao štit, preko srpa koji pravi AoE malog dometa, do nekakve kuke koja privlači protivnike ili im čupa štitove iz ruku i čega sve ne. Defaultni primerci primarnog i sekundarnog oružja relativno su slabi, ali zato je tu skupljanje ruda i amajlija uz pomoć kojih možete da kujete jače primerke ograničenog roka trajanja. Crafting je prilično jednostavan i svodi se na slobodno kombinovanje resursa radi postizanja različitih efekata. U svoje čekiće trpaćete pileće nogice, magijsko bilje i razne druge natprirodne trice koje daju bonuse protiv različitih mobova, trudeći se da ih popravite pre nego što se raspadnu od upotrebe.

Interesantan aspekt borbene mehanike jeste zla kob koja raste upotrebom bilo kakve pomoćne borbene magije: kad skala ode do kraja, privući ćete pažnju zle veštice Liho, koja ne može da zaboravi vaš ukus otkad vam je smazala šaku, te će početi da vam se dešavaju razne loše stvari, od naprasnog raspadanja oružja do još crnjih usuda. Ovaj zanimljivi princip je gotovo hrišćanski, ali pitanja morala se ne završavaju s njim. Svaki dijalog u igri nudi nekoliko opcija za Ivanov odgovor - sebičan, blesav, besan, pravedan ili neutralan, od čega zavisi mnogo stvari u igri, prvenstveno opcije za levelovanje nakon svakog odrađenog nivoa. Igra ima nekoliko mogućih krajeva, a nudi i račvanja prilikom rešavanja ključnih situacija, tako da je ima smisla preći više puta.

Odličnoj atmosferi igre doprinosi i muzika rumunskog etno hip-hop benda Subcarpaçi, koja podseća na sumanuti miks etno narodnjaka odsviranih na modernim instrumentima i auralnih tripova Gorana Bregovića. Jedinstvena je, zarazna i izaziva cupkanje nogom ispod stola, uvlačeći se u kožu i iskrenim mrziteljima narodne muzike (podiže ruku!). Nekakva magijica tu nastane kad se umešaju vizuelni i audio elementi folklora i kad uhvatite dobar ritam u mlaćenju monstruma.

Zločin protiv čovečnosti je to što je lokalizacija u igri ograničena na tekst - iako možete da čitate dijaloge i koristite interfejs na ruskom, ukrajinskom, rumunskom, poljskom, pa čak i na kineskom i korejskom, glasovna gluma je podržana isključivo na engleskom jeziku. Jasno je da jedan mali, nezavisni studio nema sredstava da plati glumce sa svih podneblja, ali mogli su makar da uzmu neke lokalne Rumune i da naprave rumunsku naraciju. Ili da, štajaznam, odu kod komšija u Kijev, jedan od najjeftinijih gradova na svetu, te da angažuju neko lokalno amatersko pozorište da im snimi ruske i ukrajinske glasove. Ako ikad budu odlučili da urade srpsku lokalizaciju, ja im se besplatno nudim za ulogu Ivana. Ili Jage. Bilo koga.

U pasivnom, siromašnom i depresivnom januaru, Yaga svetli kao jantar obasjan logorskom vatrom. Igra bi zaslužila svaku pažnju, čak i da je izašla istog dana kad i Cyberpunk 2077, ali mršava sezona svakako joj dodatno ide u prilog, kao i cena od svega petnaestak evra. Iako nosi rejting PEGI 16, u igri nema nikakvih posebno problematičnih momenata, te komotno možete da je igrate i u društvu duplo mlađe dece. Mali Sloveni neće dobiti traume od tuče sa gigantskom kokoškom, veštičijih pretnji ili razumne doze crtanog 2D nasilja.