Aleksandar ĐURIĆ

1. februar 2021.

Pristupačna kombinacija tower defense žanra i oblikovanja jedinstvenog špila igračkih karata osnova je igre Ratropolis. Okvirna pričica postoji, ali je nenametljiva, a ujedno, njen stepen kvaliteta toliko je nizak da je radnja ovde apsolutno nebitna. Dovoljno je da znate sledeće: ljuti neprijatelji nadiru sa obe (leve i desne) strane vašeg rastućeg seoceta. Cilj igre je da stvorite dovoljno jaku vojsku koja će, tokom ukupno 30 progresivno moćnijih talasa, zaustaviti prodor neprijatelja; ako u tome ne uspete, krećete ispočetka. U tu svrhu, koristićete specifične karte za regrutaciju ratnika, zatim za unapređenje vojske ili ekonomskih okolnosti u selu, te za izgradnju različitih građevina koje, takođe, mahom pružaju pasivne bonuse. Određeni broj početničkih karata uvek dobijate na, je li, početku partije, a broj naprednih karata koje možete da kupite ili dobijete tokom jedne partije više je nego respektabilan. Ipak, u ovoj igri ne postoji nikakav trajni špil karata koji polako gradite, dopunjavate i modifikujete između partija, već su tu isključivo špilovi za jednokratnu upotrebu u okviru pojedinačnih partija.

Tokom igre, otključavate specifične savetnike koji donose sopstvene bonuse. Tu je i šest heroja, čiji uticaj na igru je sveden na dve jedinstvene sposobnosti, koje se, ipak, znatno razlikuju i menjaju strateški pristup igrača. Sem tokom uvoda i završetka, naracija je prisutna i tokom kratkih, tekstualno predstavljenih događaja, pri čemu birate između tri ponuđene mogućnosti. Stiče se utisak, ipak, da je jedna od te tri mogućnosti uvek znatno korisnija od drugih.

Zapravo, što duže igrate, to uočavate više problema sa opštim balansom igre. Poštovanje koje Ratropolis isprva zadobija velikom količinom zanimljivih i, naizgled, korisnih karata, u jednom trenutku naglo splasne, kada shvatate da vas igra, zapravo, kažnjava ukoliko se ne držite jednih te istih, jednoličnih špilova. Pre svega, ma koliko pojedine karte delovale moćno, istina je često drugačija. Bez obzira na to da li govorimo o borbenim jedinicama sa „nabudženim” karakteristikama ili o zgradama koje, naoko, donose potentne bonuse, praksa pokazuje da će takve jedinice lakše „pasti” u borbi nego npr. dobri, stari bazični strelci, a ubrzo zatim, pašće i ta građevina čiji se doprinos tokom igre, efektivno, ni ne oseća. Ključ pobede je, zato, u oslanjanju na „tanak” špil sa jednocifrenim brojem proverenih karata, koje ćete spamovati u nedogled. Težina nakon 25. talasa nadirućih protivnika uvek iznenadno poraste i tada će vaša naseobina verovatno biti sravnjena, ukoliko ste se prethodno odvažili na eksperimentisanje sa sastavom špila.

Audio-vizuelno, Ratropolis izgleda simpatično. Opšte šarenilo sa dovoljno autentičnog duha odgovara opuštenoj prirodi čitave igre. Međutim, i grafici se može uputiti jedna krupna zamerka, vezana za manjak preglednosti akcije. Naime, često se dešava da je teško proceniti učinkovitost sukobljenih jedinica koje su se utopile u opšti metež borbe. Budući da se, najčešće, ne izdvajaju ni vizuelno, a ni po mehanici, zaključujemo da je znatan broj jedinica, kako protivničkih, tako i „naših”, iluzoran u svakom relevantnom smislu. Zato, zaboravite na skupe jedinice, štancujte bazične strelce i Bog da vas vidi...

Do određenog trenutka, Ratropolis pruža sasvim finu zabavu. Nezahtevan u svakom pogledu, čini se da će predstavljati dobar izbor za igrače koji nemaju energije za ozbiljnije izazove. Međutim, usled navedenih problema, igrački doživljaj brzo postaje nezanimljiv. U gomili popularnih igara sa kartama današnjice, poput Slay the Spire i Monster Train, ova igra ne deluje kao dostojan takmičar. Međutim, moguće je da će ona vremenom biti poboljšana kroz patcheve, pa ako vas je zaintrigirala ovakva žanrovska smeša, savetujemo da pratite njen dalji razvoj. Takođe, Ratropolis i u ovom stanju predstavlja sasvim funkcionalno sredstvo za „ubijanje” desetak sati vremena, pa ko voli...