Bojan JOVANOVIĆ

1. februar 2021.

Beat ’em up igre, ili, po naški, tabačine, odavno nemaju svoje mesto pod suncem. U vremenima kada je odlaženje u „buvaru” bilo glavna zabava, vladali su Kadilaci, „mustafe”, dabldregoni, panišeri i ostali zvučni nazivi. Lemanje tastera i lemanje beskonačnih klonova generičkih mrguda bili su „d šiz” tada i za vjek vjekov, mada struje gejming industrije nisu nastavile na tu stranu. Žanr je ostao da se brčka u plićaku digitalnih platformi, kao niša za one, neke tamo, matorce.

Jedna od takvih igara bila je i Scott Pilgrim vs. The World: The Game, indie hitić iz 2010. godine koji je uveseljavao konzolnu publiku, nakon što je istoimeni film odvukao sve nas „pogane milenijalce” u bioskope. Bila je to više nego pristojna tabačina, prebogate audio-vizuelne produkcije i idealna adaptacija stripa/filma. I onda je igra netragom nestala. Čitavu deceniju kasnije, vratila se u novom izdanju, a kao da nije ni odlazila, barem što se tiče fanatične publike.

U pitanju je klasični predstavnik žanra, doduše, samo na prvi pogled. Kamera ide nadesno, dva tastera za napad, jedna specijalka, brda i brda okolnog inventara koji možete zafrljačiti na protivnike, a ekran samo pršti od batina. Do četiri igrača mogu udružiti snage na istom uređaju ili online, a tu su i dva dodatna lika (Wallace i Knives) koji su se ranije kupovali zasebno. Ispod površine, nalazi se lagani RPG sistem sa nekoliko stavki koje lagano unapređujete, dok igranjem vaš lik uči nove poteze. Trošenje svih života nikad nije kraj, jer se samo vraćate na mapu, a sav keš i poboljšanja lika ostaju sačuvani. Štaviše, očekuje se da solidno grindujete i sigurno je da ćete ljubiti patos u prvim pokušajima prelaženja već prvog nivoa. To pogotovo važi kada se uzme u obzir da nivoi traju poprilično dugo, a da vas čak i prvi protivnici nimalo ne štede prilikom lemanja. Savet - stavite igru na najlakši nivo težine u početku, ukoliko se prvi put susrećete sa njom. Težina je često nefer, naročito kada naletite na jače protivnike koji i te kako umeju da vas ulemaju ili, još gore, zaglave u stunlock stanju dok izvode razarajuće kombo napade. Vidno je da je igra zamišljena da se igra u društvu, ali i da se ponavljaju nivoi, jer je potrebno solidno vremena dok ne otključate dovoljno poteza da se ne osećate nemoćno u masovnijim tučama. Takođe, i u co-op režimu otvaraju se novi timski napadi, tako da svakako preporučujemo multiplayer kao glavni vid igranja, dok soliranje ostaje kao poslednja opcija.

Pored kampanje kao glavnog režima, tu su i četiri dodatna koja će vam postaviti neke nove izazove. Najzanimljiviji je Boss Rush, klasični izazov utabavanja „kraljica” u što kraćem vremenskom periodu. Tu su i nekakva varijacija na između dve vatre, opšta makljaža Battle Royale i Survival Horror, koji u celu priču ubacuje zombije. Iskreno, ništa zbog čega ćete padati u nesvest. Ono što jeste za padanje u nesvest je šarm i stil kojim igra obiluje. Pikselizovana grafika i vesele chiptune melodije su sjajni kao i pre deset godina. Nivoi su prepuni detalja i proputovaćete sijaset totalno otkačenih lokacija koje ćete sigurno prepoznati iz stripova. Stil ove igre je zaista nešto posebno, naročito u kasnijim nivoima i tokom borbi sa bossovima. Iako igra nema tehničkih problema, hitboxi su često vrljavi i lako se dešava da vaši udarci prođu kroz protivnika. Igrači prijavljuju i čudne glitcheve u vidu nevidljivih protivnika, za šta se nadamo da će biti zakrpljeno do trenutka kada budete čitali ovaj tekst.

Scott Pilgrim u verziji sa dva podnaslova je OK igra, ali ne i nešto što će vas instant preobratiti u fana. Čak i kada je bila sveža, desio se jedan Castle Crashers, a nedavno smo videli i povratak Streets of Rage. Igrači malo više očekuju od beat ’em up igre. Ako, pak, spadate u zagrižene fanove izvornog materijala i baš vas briga šta ko ima da kaže o ovoj igri, verovatno je uveliko igrate. Na kraju krajeva, cena od 15 evrića za komad nostalgije uz malo dodatne šminke je sasvim fer.