Nikola JEVREMOVIĆ

1. januar 2021.

Veliki Fjodor Mihailovič Dostojevski u jednom od svojih mnogobrojnih pisama poručuje: „Život je dar, život je sreća, svaki minut može biti vek sreće...”. Ova mudra misao ima za cilj da ukaže na lepšu stranu stvarnosti koja nam često promakne i nažalost je potpuno beskorisna pri igranju Strugglinga. Već nakon prve milisekunde, platforma u potpunosti opravdava svoj naziv (struggle - engl. borba) i tu je da pokaže drugu stranu medalje. Život je kazna, život je mrcvarenje i svaki minut je vek agonije! Ako se ekipa iz Chasing Rats Gamesa nameračila da nam pruži adekvatan doživljaj kako je to biti u koži neuglednog biološkog eksperimenta, rezultat je i te kako verodostojan.

Upoznajmo našeg sluzavog protagonistu Troya, svojevrsnu kronenbergštinu koju kao da je stvorio Rik Sančez („Rick & Morty”) kada se „urađen” onesvestio na komandnoj konzoli neke svoje uvrnute naprave. Troya čine dve deformisane glave sijamskih blizanaca - Hektora i Ahila, njihove ruke i... ništa više. Neodređeni vremenski period, naš junak obitavao je u svojoj komori, roneći kroz sintetičku amnionsku tečnost. A onda se žurka naučnog osoblja u laboratoriji otela kontroli i Troy se našao na suvom. Kako će slabašni stvor na putu do slobode u stanju konstantne samrti zaobići reke kiseline, mutirane pacove i čudovišta najrazličitijih oblika? Prilično teško...

Mehanika kretanja glavni je adut ovog naslova i inicijalno izvor velike frustracije. Hektorovu ruku kontrolišete WSAD tasterima, a Ahilovu putem miša. Troy rukama može da se uhvati za gotovo bilo koju podlogu. Za sve vratolomije kojima savladavate prepreke zaduženi su zakoni fizike, naročito inercije i gravitacije. Ideja je da jednom rukom zgrabite poziciju A i uhvatite zalet što bliže poziciji B. kada druga ruka preuzima posao. U praksi, ovaj zahvat nije jednostavan ni kada na raspolaganju imate sve vreme ovog sveta, a kamoli kada je potrebno da precizno aktivirate neku polugu/prekidač dok, primera radi, plutajuće bure tone u kiselinu ili vam je najezda pacova za petama. Zbog toga, autori preporučuju korišćenje kontrolera. Prsti će se brže navići na male palice nego na dinamiku od pet tastera pod jednom šakom i vitlanja mišem drugom.

Ukoliko biste da testirate prijateljstvo ili emotivnu vezu, dostupan je i multiplayer za dvoje igrača, od kojih svako kontroliše po jednu ruku. One će stradati pri kontaktu sa bilo čim što je opasno, ali srećom, momentalno izrastaju nove. Udova je moguće ratosiljati se i dobrovoljno, ukoliko zasmetaju. U kasnijim fazama igre ovaj koncept uznapreduje, pa tako ruku koju ste odstranili možete da kontrolišete na daljinu, što otvara pregršt novih mogućnosti. Čekpointi su solidno raspoređeni, a života imate beskonačno. No, ništa od toga neće prorediti izlive besa uz urlik „AJDE BRE!!!” i pominjanje nečije (svačije) familije kada se pritisne pogrešan taster, pa Troy poleti ka zubima neke spodobe.

Mračni lagumi laboratorijskih podruma u početku su pretili da nivoi ostanu monotoni, ali to do kraja igre nije slučaj. na mitološka premisa poslužila je kao povod da vitlate i po pustinji i po antičkim ruševinama, koje nude dovoljno diverziteta da Struggling ocenimo kao vizuelno kvalitetan. Zvučna podloga takođe je zadovoljavajuća, a krici agonije koje glavni likovi ispuštaju sa ciljem da dodatno podignu tenziju, prilično su delotvorni. Naracija u jednom trenutku ruši tzv. „četvrti zid” između igrača i igre, što upotpunjuje utisak da se radi o veoma bizarnom naslovu...

Ako su opskurnost i izazov redovne stavke koje štiklirate pri odabiru igre, onda Struggling zaslužuje toplu preporuku. Naravno, pod uslovom da vam silne gadosti (sve vrvi od iznutrica, očiju, zuba...), svojstvene nekom koljačkom hororu, ne smetaju. Dok ne uđete u štos sa kontrolama on žestoko diže pritisak. To čini i nakon što se uhodate, s tim što do kraja postaje i neosporno zabavan.