Aleksandar DINIĆ

1. januar 2021.

Ugledavši rimejk Demon’s Soulsa kao glavnu uzdanicu premijere Playstationa 5, nadležni u THQ uskliknuše: „I mi kljus...konja za tu trku imamo!”. Brže-bolje izdata je naredba Gunfire Gamesu da naprečac sklepa nešto, reciklirajući raspoložive assete, a ovi bejahu dovoljno lenji da odgovor ponude u vidu prilagođavanja svog famoznog uradka iz 2016. godine, koji je do sada bio ekskluziva za Oculus Rift VR platformu.

Prva tri minuta provedena uz restaurirani Chronos Before the Ashes, izgledno će vas podsetiti na nešto što ste imali prilike da prilično skoro igrate. To nešto je Remnant: From the Ashes, co-op akciona „ekstravagancija” niskog intenziteta, ali i zavidnog kruga pratilaca koji je okupila od svoje premijere, pre nekih godinu i po dana. CBtA je svojevrsni prequel te priče, sa nekoliko opštih mesta i referenci, vizuelno identičan, koncipiran u pomenutoj formi Soulsborne igre, uz vidljivo odsustvo vatrenog ili bilo kakvog modernog arsenala koji je krasio Remnant. Ovaj put, igrač je ulozi mladolikog heroja (ili heroine) namerene da reši misteriju istraživačke baze u kojoj se sprovode morbidni eksperimenti sa virtuelnom realnošću i paralelnim dimenzijama, a koji će aktivno uticati i na samo psiho-fizičko stanje lika koji vodite.

Jedna, ali vredna (i, nažalost, nedovoljno dobro iskorišćena) novina koju Chronos donosi tiče se delimično redizajniranog sistema napredovanja po iskustvenim nivoima, koji u celu čorbu ubacuje sastojak koji deluje prilično intrigantno na papiru. Elem, krljanjem neprijatelja osvajate standardne iskustvene bodove, koje, zatim, investirate u jedan od četiri dostupna atributa (veća snaga, bolja kondicija prilikom eskivaža, potentnije magije, odnosno, povećanje linije zdravlja i veća otpornost na udarce), bez očekivanih iskustvenih orbova/duša koje neprijatelji ispuštaju iza sebe, a koje biste zatim grozničavo jurili jednom kada geknete. Caka je u tome što nakon svake pogibije vaš lik stari za jednu godinu, što efektivno utiče kako na okretnost, brzinu kretanja, agilnost i količinu poena potrebnu za unapređivanje pomenutih atributa (magijska budženja, na primer, više „koštaju” dok ste mlađi), tako i na vaš fizički izgled. Ovo znači da isključivo od vas zavisi da li ćete igru završiti kao mladić/devojka u naponu snage, odnosno sporija, ali i iskusnija sredovečna osoba ili, naposletku, naborani, sedokosi i sedobradi starac ili bakica. Balans ovom sistemu svojevrsnog kažnjavanja igrača (a ginućete mnogo i često), uspostavljaju specifični perkovi koji vam se dodeljuju nakon svake pune decenije zaginuća.

Ovako dobra ideja, nažalost, nije nimalo razrađena ili bolje iskorišćena tokom igranja. Obilje načina na koje je ovo moglo da se implementira u priču, grananje radnje, odnose sa likovima, uticaj koji to može da ima na okruženje i protivnike ili bilo šta slično tome u potpunosti je ignorisano. Zapravo, igra u svim svojim aspektima funkcioniše po toliko ogoljenim i jednostavnim principima, da je teško oteti se utisku da je ovo neka vrsta radnog prototipa i igrivog koncepta, koji je propustio priliku da se razgrana na razne zanimljive i originalne načine. Sporedni likovi koje ćete sretati daju se nabrojati na prste jedne ruke (bez guranja), „avanturistički” momenti i problemi su sporadični i inferiorni, ceo „sistem” apgrejdovanja oružja zasniva se na korišćenju samo jedne vrste resursa, a od beskrajnog niza različitih konzjumablsa i estus flask ekvivalenata iz sličnih igara ograničeni ste na maksimalno četiri(!) nekakva zmajska artefakta za lečenje zdravlja. Ovome kumuje i „arsenal” od čitavih šest primeraka oružja, ukupno četiri varijacije magijskih napada sumnjive upotrebne vrednosti, kao i ravna, jednostavna i nezačinjena grafika, te spora, rogobatna i ukočena borbena mehanika koja stvara utisak kao da se svi fajtovi odvijaju pod vodom.

Osrednje, neposoljeno, kljakavo i kratko igračko iskustvo koje brzo vetri iz glave, bez obzira koliku priliku ste spremni da mu pružite zbog jednog interesantnog gimmicka koji ima.