Nikola JEVREMOVIĆ

1. januar 2021.

Postoji li češće izgovorena rečenica od: „Da sam ja vlast...”? Verovatno ona: „Što bih ja ovu Moniku Beluči...” (dopunite sami, nevaljalci jedni!) i to je to. Uistinu, od krezavog alkosa ispred radnje do trajno uvrnutog mogula Silicijumske doline koji dnevno inkasira godišnji budžet neke banana republike, svaki zoon politikon pitao se šta bi bilo kada bi se on pitao...

Prva polovina 20. veka počastila je kraljevinu Sordland živopisnim istorijskim događajima. Nakon revolucije postala je republika, a bilo je i državnih udara, vojnog puča, diktature, građanskog i onog regularnog rata sa jednim od suseda (iz nekog razloga, zvuči poznato)... Novembra ’53. godine na mesto predsednika, nakon godina pentranja po stranačkim lestvicama, stupa Anton Rayne (vi). Siromašna post-socijalistička zemlja rastrzana je između tri političke struje. Jedni bi da reformišu, drugi da zadrže status quo, a treći bi vlast isključivo iz ličnih interesa (takođe zvuči poznato). Imaginarni svet Suzeraina (suzerainty = vazalstvo) bogat je pandanima, praktično, svega što bi u stvarnosti uticalo na politiku jedne države drugog sveta. Tu su oružane grupe desničara i levičara, svojevrsno Bilderberg udruženje, „NATO”, bogataši koji bi vas rado videli u svom džepu, svojeglavi matori generali, lobisti raznih korporacija, politički „nepristrasna” štampa itd. Svi oni dodatno će komplikovati promenu ustava, opredeljenje između komandne ili tržišne ekonomije, socijalizma ili nacionalizma, stav prema imigrantima, diplomatiju sa okolnim državama i stanje u jednoj od pokrajina gde većinsko stanovništvo nisu Sordlanđani, pa buja separatizam (definitivno zvuči poznato). Sve navedeno činiće početni zadaci vaše vladavine.

Grafika igre svedena je na geografsku kartu. U središtu je rodna gruda, njenih sedam pokrajina, kao i zemlje u okruženju. Svaka od njih ima karakteristično političko uređenje, pa je jasno da, ukoliko se odlučite za put u komunizam, susedna ustavna monarhija neće jurcati ka savezništvu. Autori igre upoznati su sa političkom teorijom i neće vas nimalo štedeti stručnim pojmovima i formulacijama. Doduše, primetna je njihova privrženost liberalnoj kapitalističkoj „školi”, jer u stvarnom životu privatizacija svega ne vodi nužno u ekonomski napredak, niti će ga labava imigraciona politika pojačati u siromašnoj zemlji, gde je stopa nezaposlenosti visoka.

Suzerain je potezna igra sa opširnom radnjom. Vaše odluke utiču na njen tok, ali ona strogo prati scenario i kompletna mehanika mu je podređena. Znak uzvika koji lebdi iznad određenog grada simbolizuje da vas tu čeka neki sastanak i van toga nema vrdanja. Osnova igranja je vođenje dijaloga koji su vešto napisani, a sadržaja ima na pretek! Skoro svaki sagovornik ili organizacija ima svoju biografiju i istorijat, koji vam je dostupan u sidebaru sa desne strane ekrana. Kada se svemu tome doda da uz vođenje države priča prati i sudbinu Antonove porodice, ispravno pretpostavljate da vas čeka dugotrajno, često iscrpljujuće čitanje.

Zbog insistiranja na uklesanoj priči, dinamika napredovanja hitra je poput mrtvog konja i to je glavna greška koju su u berlinskom studiju Torpor Games svojim prvencem načinili. Je l’ praviš političku simulaciju gde oštrimo svoje upravljačko umeće ili interaktivni roman? Oba ne možeš! Dodatna glupost je to što je insistiranje na tom literarnom segmentu naškodilo realnosti na koju su autori očigledno ciljali. Tokom prologa biramo da li se predsednik 1908. godine rodio u višem, srednjem ili nižem sloju. U nastavku, on završava fakultet bez obzira na izbor. Sin siromašnih paora u to vreme mogao je da završi faks eventualno ako je kao fizikalac učestvovao u njegovoj izgradnji, pa postavio poslednji crep. Pravi Anton do vlasti bi došao odsluženjem vojnog roka, dizanjem neke seljačke bune ili, pak, kriminalom. Sve tri solucije daleko su zanimljivije od izbora da li je svoju suprugu odabrao zato što je lepa, pametna ili privržena...