Aleksandar DINIĆ

1. januar 2021.

Gubitak poleta u izradi novih naslova, repetitivnost radnji i postupaka u njihovom dizajnu, kao i šturo otaljavanje posla samo da bi se isštancovala još jedna igra, svakako spadaju među smrtne grehe koje kreatori video-igara sebi mogu da dozvole. Dontnod Entertainment je kriv po svim tačkama ovakve optužnice, „darujući” igračkom puku još jednu svoju poslovično nesnosnu hipster-avanturu, ovaj put zaodenutu u (šatro) mračnije tonove bljutavog psihološkog trilera koje bi Stiven King zgužvao i bacio u kantu za otpatke nakon iskucane strane i po.

Sem Higins je istraživački novinar koji se, nakon dve godine izbijanja, vraća u svoju rodnu vukoj... zaboravljeni provincijski gradić, kako bi odao pomen prijatelju nastradalom u saobraćajnoj nesreći. Duhovi prošlosti opsedaju našeg junošu i to ne samo zbog neraščišćenih odnosa sa gomilom nekada bliskih mu ljudi kojima je okrenuo leđa kada je kupio kartu za veliki grad u jednom pravcu. Sem je omražen u zajednici zbog serije članaka o nesrećama i nepravilnostima rada uprave lokalnog rudnika koje su rezultovale zatvaranjem dotičnog, uz pootpuštane meštane koji bi mu zbog toga rado proredili zube, a tu je i set problema na ličnijem, psihološkom planu, zbog imaginarnog prijatelja koji glavnog lika opseda u kritičnim trenucima, sopstvenim viđenjima situacije i savetima. Dva noćenja u obližnjem motelu, nervozno otpozdravljanje rukom ka sugrađanima koji će skrenuti pogled i nevoljni razgovor sa par starih poznanika pre odlaska kući, ubrzo će se pretvoriti u klupko intriga, opasnosti i zločina kada se ispostavi da pomenuti saobraćajni udes možda i nije bio nesrećan slučaj.

Ono što sledi, očekivano, jeste zamorna plejada napornih likova, razgovora, višestrukih odluka, posećivanja sumornih (ne na dobar način sumornih) lokaliteta i par jednostavnih avanturističko-logičkih problema koji minimalno daju svežinu celoj stvari. Dontnodovci još uvek nisu uklavirili da, ukoliko svoju interaktivnu slikovnicu baziraju na konstantnim dijalozima sa mnogobrojnim sagovornicima, apsolutno moraju da obezbede sinergiju vrhunskih scenarista i talentovanih glumaca koji bi to izneli na pravi način. Izlivi kvazi-drame, kvazi-napetosti, kvazi-psihologije i kvazi-hipsterizma u mozak koje Twin Mirror kontinualno servira, naprosto su neizdrživi bilo kome ko je pogledao, pročitao ili odigrao bilo šta za nijansu životnije od ovoga.

Dinamika odvijanja radnje u sadejstvu sa ovime takođe je u teškoj buli, često izazivajući nevericu. Autoru ovog teksta nikada neće biti jasno ponašanje likova koji, usred neke dramatične, problematične ili napete situacije, nekako kao veći prioritet vide potrebu da kontempliraju o svojim emotivnim stanjima i osećanjima koje to (ili nešto sasvim deseto i nevezano sa tim ) izaziva.... Gospođo, upravo vam je osumnjičeni za ubistvo provalio u kuću u potrazi za krucijalnim podacima, da li je zaista vaš jedini instinkt nakon toga da sledećih 20 minuta tupite o svojim osećanjima, strahovima i nadanjima koja ne interesuju nikoga...

Pomenuti logički „problemi” ne uspevaju da odstrane mentalni zamor koji ćete osećati tokom igranja, ali će bar donekle umanjiti neumitni rast apatije koju Twin Mirror izaziva. U zadatim situacijama, u stilu Šerlok Holms pre-vizualizacije, potrebno je isplanirati ili rekonstruisati pojedine događaje izmeštanjem u nekakvu cerebralno-izlomljenu dimenziju, nakon čega sledi pravilno slaganje dokaza, pretpostavki i okolnosti, kako biste došli do željenog ishoda. Sam sistem, nažalost, funkcioniše nalik dečjim knjigama sa višestrukim izborima, gde jednostavno morate da odaberete jedini pravi redosled radnji za dalji tok priče, jer igra ne dopušta alternativne zaključke ili izbore.

Sa pričom, likovima, beživotnom atmosferom i banalnim avanturističkim problemima, Twin Mirror je nalik televizijskoj seriji koja je brže-bolje ukinuta još tokom snimanja pilot epizode. Ako u ovome prepoznajete fetiš koji nikome ne smete da priznate, ovo vredi svaku paru.