Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. januar 2021.

Autorka ovih redova i dalje pamti svoj ZX Spectrum, prvi računar iz rane mladosti, njegov prelepi dizajn, crnu tastaturu sa logotipom duginih boja i superfine gumene tastere. U sećanju je i učitavanje igara preko kasete dok je kasetofon ispuštao čudne zvuke, a zatim i igranje na crno-belom televizoru. I dalje pecka osećaj zavisti prema onim srećnicima koji su imali Commodore 64 koji je, jasno, bio ružniji, ali kao da je imao veći izbor i zabavnije igre. Ipak, to je tako davna prošlost da su te uspomene obavijene gustom maglom i izgledaju kao da se sve to dešavalo nekom drugom.

Prvi „pravi” kompjuter, sklopljen oko AMD-ovog Bartona, nabavljen je sa jalovom nadom da će moći da potera Doom 3 na maksimalnim podešavanjima. Podešavanja na kraju nisu bila maksimalna, pre negde oko sredine, ali se Doom 3 tako urezao u sećanje osobe koja kucka ove redova da od tada traje neprestana potraga za horor FPS-om koji bi na isti način izuvao iz cipela kada se stave slušalice, noću, dok mama i tata spavaju, i izazivao povremeno bacanje pogleda preko ramena i psovanje svega po spisku, svima iz iD softvera što nisu zalepili baterijsku lampu na sačmaru.

Bilo je još nekoliko Dumova od 2004. godina naovamo, ali koliko ih god igrači i kritika hvalili, to nije sasvim to. Pre svega, zbog sveukupne atmosfere koja nikako nije bila horor. Kao da je serijal Doom postao veći Serious Sam od Serious Sama.

Zamislite onda, danas, skoro šesnaest godina kasnije, reakciju pri pogledu na trejler i najavu za Ghostship Chronicles. Da, ruke su bile u vazduhu i vikalo se: „Evo ga”! Trejler je uz širok osmeh obećavao stari, dobri osećaj jeze kada uđeš u mračnu sobu i čuješ iza leđa stenjanje zombija. Ho, ho, ho, kakav novogodišnji poklon za Lidiju, kakav odličan povratak u ranu mladost i (skoro pa) gejmersku nevinost.

I onda, ćorak... i to kakav!

Ghostship Chronicles je, prostim rečnikom, Doom 3 za one sa jeftinijim ulaznicama... to jest, one bez kriterijuma koji su ulaznicu dobili za džabe. MAG Studios nam je prezentovao survival FPS horor igru koja se odvija u dalekoj budućnosti na izgubljenom, pa ponovo pronađenom svemirskom brodu, koji je za razliku od trenutka kada je nestao, umesto ljudima, sada nastanjen zombijima i vanzemaljcima kroz koje morate sa svojim tročlanim timom da se probijete od tačke A do tačke B i pritom pobijete sve što mrda, ali i sačuvate svoj tim (nažalost, svi su glupi botovi). I tako, ponovo i ponovo i ponovo. Takav dizajn misija je skoro standardna stvar u ovom žanru, samo je nekako ovde sve izvedeno loše, ali ne katastrofalno da čovek odmah lepo deinstalira igru i kaže doviđenja.

Ovde je sve izvedeno taman tako da postoji nada da će sve krenuti nabolje i da ćete se navići na kljakave kontrole, loše nišanjenje, neprecizno oružje, repetitivne neprijatelje, idiotske saborce i totalno nefunkcionalni inventar u kome vam treba dvadeset pokušaja da sačmaru koju ste upravo pokupili prebacite iz ranca u ruke. Tu su i drljava grafika, totalno kretenska zvučna komponenta, naročito tokom borbi sa hordicama zombija. Neprestano vam se čini da će se stvari svakog časa popraviti, iz nivoa u nivo, dok ne shvatite da je igra jednostavno takva i da joj nema pomoći.

Grafika je, pomenusmo, slaba. Postoje deceniju stare igre koje izgledaju bolje. Zvuk je ispod proseka i ne doprinosi atmosferi. Posebno iritira kada tokom borbe vaši saborci počinju da traže pomoć, a vi osim zvuka pucanja, urlika zombija i zapomaganja saboraca, čujete i nešto što zvuči kao zvuk zvona dok igrate fliper...

Autori igre se hvale da imaju i multiplayer, ali nismo sigurni ko bi stvarno imao želudac da se u ovome oproba sa drugarima. Možda sa neprijateljima? Na kraju smo ubeđeni da je najava za ovu igru urađena slično kao za ogroman broj stupidnih holivudskih „komedija”, gde posle trejlera očekujete urnebes, a posle filma tražite nazad 90 minuta svog života.

Ghostship Chronicles možemo da vam preporučimo samo ako ste mazohista i to dobro situirani.