Aleksandar ĐURIĆ

1. januar 2021.

Dva ili tri udarca dovoljna su da pošalju junaka Unto the End u večna lovišta. Isto važi za njegove neprijatelje, smrtonosna bića iz skandinavske mitologije koja su sklonište od surove zime pronašla ispod zemlje, u pećinama, gde se protagonista zatekao nesretnim sticajem okolnosti. Običan čovek, farmer sa ženom i detetom, kako zna i ume moraće da pronađe put do kuće. Neće biti lako.

Tvorci ove igre pristupili su žanru 2D akcionih avantura na upadljivo avangardan način. Kada čovek vidi bradonju sa mačem koji lišava života kojekakve spodobe, pomisli da ga očekuje svojevrsna simulacija superherojstva koja će učiniti da se oseti moćnim poput Hulka. No, Unto the End je daleko od takvog „arkadnog” osećaja. Neprijatelja ima u malom broju. Gotovo svi imaju jedinstvene karakteristike i obrazce ponašanja (iako, u proseku, te razlike nisu toliko dramatične), a skoro svaki uspeh ravan je pobedi nad (mini)bossem u tipičnim simulacijama pokolja. Naš farmer ne trči brzo, može da skače i da se kotrlja, ali to čini tromo, a njegove animacije ne mogu da se prekinu. Okršaji obično traju manje od 60 sekundi, ali svaka sekunda je važna i iznenadno može da donese poraz. U Unto the End, smrt je brza i brutalna.

Između borbi, junak mora da savlada zamke i druge, lagane platformske izazove koji su, takođe, utemeljeni u „realizmu”. Učestale su i „hodačke sekcije”, kada u tišini prevaljujete veće razdaljine i dublje uranjate u atmosferu igre. Istraživanjem, većinom linearnih, nivoa nalazite retke predmete koji olakšavaju borbu ili vam dozvoljavaju da neke borbe potpuno zaobiđete. Budući da su dobro skriveni i veoma korisni, ti mistični predmeti ujedno proširuju lore igre i predstavljaju odličan dodatak njenoj mehanici.

Sam sistem borbe je, takođe, nekonvencionalan. Raspolažete sa dve vrste napada i dve vrste bloka: gornjim i donjim. Naime, protivnici mogu da naciljaju gornji, odnosno donji deo farmerovog tela, a ključ pobede je u pravovremenoj aktivaciji odgovarajućeg bloka. U većini slučajeva, neophodno je prvo izmoriti protivnike blokiranjem, pa tek onda udariti, tamo gde protivnik u datom trenutku nije zaštićen (gore ili dole). Postoji i bodež koji bacate na neprijatelje, ali zatim morate da ga pokupite. Kada ovladate osnovama borbe, možete da se pozabavite finesama. Tu spada lažiranje napada, kao i udarac ramenom koji neprijatelje obara na zemlju.

Efektivno, okršaji u Unto the End mogu da se posmatraju kao niz borbenih zagonetki. Iako postepeno upoznavanje sa sistemom borbe poboljšava veštinu igrača, svejedno morate da „naučite” većinu pojedinačnih okršaja (ima ih ukupno 40). Kako se najlakše odbraniti u zavisnosti od broja, vrste i rasporeda protivnika, ključno je pitanje. Na sreću, rešenje nikada nije samo jedno (daleko od toga) i borba na momente jeste dinamična, pogotovo kada ste suočeni sa više neprijatelja. Ipak, bez sumnje, ovako rigidan sistem, koji zahteva da iste okršaje ponavljate iznova i iznova, mnogim igračima biće odbojan.

Ostali, pak, mogu da uživaju u zaista nesvakidašnjoj avanturi. Tribalna stvorenja koja nastanjuju opresivan svet mitova Skandinavije, međusobno se sukobljavaju, govore vlastitim jezicima, a mestimično možete i da trgujete sa njima. Kroz igru, pružen je tek nagoveštaj ove ratničke kulture. Ona je najvećim delom košmarno zastrašujuća, ali na momente i gotovo dirljivo ljudska. Tako će vas ratnik koji oplakuje smrt saborca u jednom trenutku propustiti da prođete; samo da bi vas na sledećem ekranu dočekala tri spremna ratnika sa krvlju u očima.

Iako je taj svet podeljen jedino na pećine i snežnu prirodu izvan njih, prizori i protivnici grafički su vanredno lepo kreirani, a audio-vizuelni efekti ubedljivo dočaravaju očajničku borbu na život ili smrt. Postoji zadovoljavajući osećaj težine i razornosti udaraca. Kada junak igre, iznemogao i prekriven krvlju, uz poklič padne na kolena, tik uz telo trola koga ste posle dvadeset pokušaja konačno porazili, osetićete se upravo tako: iznemoglo, ali zadovoljno.