Dragan KOSOVAC

1. decembar 2020.

Neoriginalnost u pop kulturi tokom decenija je uzela toliko maha, da je u poslednjih nekoliko godina ljudima postalo skoro normalno da rimejkovi, ributovi i adaptacije već adaptiranog na sve strane niču kao pečurke nakon kiše. U takvom ekosistemu, publika je već naučila da ceni kvalitetne rimejkove, a da one otaljane, loše i bespotrebne odbaci sa prezirom. Ako ste bacili pogled na našu ocenu ovog rimejka klasičnog FPS naslova od pre sedamnaest godina (SK 1/2004), jasno vam je u koju se grupu on, nažalost, svrstao.

Igra predstavlja adaptaciju popularnog belgijskog stripa (serije grafičkih romana) „XIII”, autora Žana van Ama i Vilijama Vensa, koji je izdavačka kuća Dargaud počela da objavljuje davne 1984. godine, a do danas taj serijal broji preko trideset izdanja. Originalna igra iz 2003. godine, nastala saradnjom studija Southend i Ubisoft, kao i ovaj rimejk, prati radnju prvih nekoliko tomova stripa i u jednakoj je meri inspirisana „Bornovim identitetom” Roberta Ladlama i atentatom na američkog predsednika Kenedija.

ni lik, koji pati od amnezije, nazvan je „Trinaestica”, jer se ne seća ni vlastitog imena, ali ima rimski broj XIII istetoviran iznad desne ključne kosti. Dok prati oskudne tragove koji ga vode ka izgubljenom identitetu, on postaje meta plaćenih ubica, a zatim saznaje da je čovek sa njegovim ličnim opisom prvi na listi osumnjičenih za nedavno ubistvo predsednika SAD. Dok pokušavate da razmrsite klupko sopstvene prošlosti i otkrijete da li ste stvarno bili deo kobne zavere, morate da se na svakom koraku borite da spasite živu glavu.

Prve reakcije na originalni XIII nisu bile najsjajnije (izdavač je pokušao da igru reklamira kao novi Deus Ex), ali ona je ubrzo našla svoju publiku i stekla zasluženi status kultnog hita. Zašto? Pre svega, zbog jedinstvene kombinacije dobre FPS akcije sa solidnom pričom i upečatljivim vizuelnim identitetom. Naime, Unreal 3 engine vrhunski je iskorišćen da dočara izgled animiranog stripa, sa cel shaded grafikom, balončićima sa dijalozima, ispisivanjem onomatopejskih zvučnih efekata na ekranu kao u stripu (i TV seriji „Batman” iz 1966. godine), kao i specifičnim „stripskim kadriranjem” i dodavanjem posebnih sličica na ekran.

Trajna popularnost originalne igre bila je tolika da je aktuelni vlasnik licence, francuski Microids, početkom prošle godine pokrenuo rad na ovom rimejku. Nažalost, čini se da dvadesetak meseci razvoja (od čega skoro pola u uslovima pandemije) nikako nisu bili dovoljni da se posao obavi kako valja. Ovo je primer igre u kojoj ništa ne funkcioniše tako dobro kao u originalu. Vizuelni identitet je očuvao prepoznatljivu cel shaded estetiku, ali ne van okvira nečega što izgleda kao automatizovani upscale. Kada se radi o ažuriranju kultnih naslova, publika zahteva brižno izvedenu modernizaciju izgleda. Drugi kamen spoticanja je sama mehanika, koja na mahove izgleda kao nešto što je vreme pregazilo, a na mahove kao da je sve namerno izvedeno lošije nego pre. Osećaj pri baratanju oružjem je bled, a nemogućnost podešavanja osetljivosti ne pomaže situaciji. Retki očuvani biser je stripsko prikazivanje koraka tokom deonica sa šunjanjem.

Finalna doza soli na ranu dolazi u vidu oluje tehničkih propusta koji izazivaju audio-vizuelne gličeve. Zapravo, ispostavlja se da razočaranog igrača najviše vređa postojanje bagova koji nemaju pristojnosti da „lepo” crashuju igru na desktop, nego vas zaglave u igri tako da morate ručno da je „ubijete” kako biste je ponovo pokrenuli i nastavili od poslednjeg čekpointa. U Microidsu i Playmagicu su, izgleda, svesni koliko su zabrljali jer su prvo uputili javno izvinjenje fanovima, a onda i obećanje da će nastaviti da peglaju ovaj rimejk, ne bi li postao dostojan originala.

Ovaj loš rimejk neće naljutiti ljubitelje stripa ili originalne igre, nego će ih rastužiti. I strip i igra su zaslužili mnogo bolje od ovoga. Igrači koji drže do sebe, a interesuje ih premisa ovog naslova, treba da probaju original iz 2003. godine. Lepše će se provesti.