Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2020.

Ovogodišnji Call of Duty živi je dokaz amplitudne prirode svemira. Prvi nastavci ovog ratnog serijala ostali su zapamćeni po fantastičnom single-playeru; nakon Modern Warfarea, fokus kvaliteta naglo prelazi na multiplayer i tu ostaje narednih desetak godina. Call of Duty: Black Ops Cold War pravi kontraiskorak i donosi sjajan režim za jednog igrača. Stvari će nastaviti da se rotiraju dok se Sunce ne ugasi.

Premijerno za Call of Duty, Black Ops Cold War donosi kampanju sa delimično dinamičnim karakterom i nekoliko mogućih krajeva. Osim obaveznih misija u igri postoji nekoliko opcionih zadataka koje otvarate rešavanjem detektivskih puzzli, analizirajući dokazni materijal koji nalazite na terenu. Pored klasičnih misija u kojima je uber nasilje osnovna poenta, imate i stealth deonice i poneki otvoreni segment u stilu Hitmana. Jedan od boljih nivoa u igri dešava se u Lubjanki, glavnom štabu KGB-a usred Moskve, gde imate slobodu da se zavlačite svuda u maniru koji je sasvim nov za Call of Duty igre, ali totalno endemski za avanture Agenta 47.

Kampanja se bavi poslednjom decenijom Hladnog rata i vešto kombinuje suludu fikciju u stilu Roberta Ladlama na steroidima i istorijski autentične elemente. Impresivni cameo koji se provlači kroz sve trejlere za igru jeste brifing sa Ronaldom Reganom, čiji su CGI lice i glas urađeni sa zastrašujućim nivoom perfekcije. Rekao bih da Roni izgleda bolje nego rekonstruisani Grand Moff Tarkin u filmu „Rogue One: A Star Wars Story”! Pored Regana, koga ćete videti u svega nekoliko momenata, u igri će vam praviti društvo interesantna ekipica međunarodnih špijuna i enfant-terrible operativaca, koji će za račun CIA juriti misterioznog Perseja, sovjetskog obaveštajnog mastermajnda koji kuje klandestinu zaveru protiv Zapada. Priča ima zlokoban prizvuk, ali je istovremeno puna duha, odličnih dijaloga i još bolje režiranih scena. Velika je šteta što traje kratko - dva dobra popodneva i gotovi ste.

Najslabija karika Black Ops Cold Wara jeste multiplayer. Iako ima nekoliko novih režima i nekoliko odličnih novih mapa, suštinski je isti kao u nekoliko prošlih nastavaka. Call of Duty multiplayer već godinu dana u potpunoj je senci sjajnog i besplatnog CoD: Warzone battle royale moda, za čije igranje vam uopšte nije potreban Black Ops Cold War. Ako ste raspoloženi za co-op, obradovaće vas činjenica da su Zombiji ponovo integralni deo igre. Mape su odlične, ali balans još uvek nije pogođen u piksel - ako igrate sa randomsima koji ne komuniciraju, očekuje vas svet bola zbog naglih eskalacija u težini.

Call of Duty, Black Ops Cold War probao sam na PC-ju, a nastavio da igram na PlayStationu 5 iz dva vrlo bitna razloga. Kao prvo, moj drevni GeForce 980 Ti više nije u stanju da se properly nosi sa novim CoD-ovima - dok 3080 ne bude mogao da se kupi po ljudskoj ceni, koristiću ga samo za klasu manje zahtevne igre. Kao drugo, igranje na PlayStationu 5 uz pomoć DualSense džojpeda sa haptičkim fidbekom na triger tasterima nešto je što mi je falilo celog života. Osećaj vibracije, otpora i trzanja oroza koji je jedinstven za svako oružje krucijalan je element uživanja u gađanju pravim oružjem i predstavlja pravo otkrovenje kad ga iskusite u igri. Fali mi samo miris baruta da bi osećaj bio potpun.

Džojped je bolji od miša i tastature? Siguran sam da će biti klinaca koji nikad nisu gađali iz vatrenog oružja, ali će biti motivisani da mi kažu „LOL, nub igra FPS na konzoli, miš i tastatura su zakon, ZMOL TROLOL”. Opaljenje metka je analogna rabota, plemenita deco, svaki kinetički sekund tog čina je analogan; miš i tastatura donose digitalnu interpretaciju vaših pokreta, što je realno simulacija koja je za stepen neuverljivija od translacije pokreta kroz varijabilne rezistore na džojpedima, čija priroda je analogna. Ovu teoriju bi valjalo pojasniti u posebnom tekstu...