Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2020.

Želeo bih da verujem da su iznenađenja kakav je bio originalni Demon’s Souls još uvek moguća u zamornoj eri stagnantnih ideja. Ovaj rodonačelnik Soulsborne pravca u RPG igrama pojavio se u prodaji 2009. godine u verziji za PlayStation 3 i bio je toliko drugačiji u odnosu na zaparloženi svet fantasy RPG-ova, da je iznenađenom auditorijumu trebalo nekoliko godina da se opasulji i ukapira njegov svemirski značaj. Do pojave PlayStationa 5, ovaj intrigantni prethodnik Dark Soulsa, Bloodbornea i Sekiroa nije bio izdat na drugoj platformi osim PS3 - Soulsborne veterani koji su preorali sve ostalo, ali nikad nisu kušali Demon’s Souls, nisu posebna retkost.

Rad na remasterizovanoj verziji Demon’s Soulsa preuzeo je Bluepoint Games, developer koji je uradio dobar posao sa rimejkom Shadow of the Colossus za PlayStation 4. Obrade starih hitova već duže vreme dominiraju filmskom i muzičkom industrijom, a sada, silom prilika, postaju sve češća pojava i kod nas. Istorijska perspektiva kaže da renesansu novih ideja možemo da očekujemo tek posle pandemije, kada će sokovi kreacije ponovo početi da kolaju globalnim žilama, bledim od lokdauna i željnim sunca, mleka i bele jutarnje rose. Tako je bilo nakon bubonske kuge, tako će da bude i nakon korone.

Sadašnjost, ipak, ne može da čeka na daleki futur. Premijera svake nove generacije igračkih konzola ocenjuje se po igrama koje dođu s novim sistemima. Sony je, kao i u prethodnoj generaciji, napravio luping iznad Microsofta, koji je, praktično, ponudio golu, crnu kutiju, bez ičega osim kartonske ambalaže i obećanja daleke sreće. Uz PlayStation 5 je došlo nekoliko solidnih ekskluzivnih naslova, među kojima rimejk Demon’s Soulsa ostavlja najjači utisak.

Remasterizovani Demon’s Souls je, pre svega, čudo tehnike namenjeno demonstraciji snage nove Sonyjeve konzole. Istovremeno, u pitanju je totalno verna rekreacija „originalnog brutalnog izazova”, kako kaže reklamni slogan, koja će novoj generaciji igrača ponuditi fascinantni artefakt interaktivne istorije. Kao treće i jedino loše, ovo je jedna od prvih AAA igara s novom, eksperimentalnom cenom od 75 evra. Ova poslednja stavka je vrlo problematična za siromašna tržišta poput našeg - cena od 9500 dinara kod domaćih uvoznika izaziva miks strasti i rezignacije. Prosto je čoveku drago što su liste čekanja na PlayStation 5 dugačke kao Tolstojevi romani, pa je teško pasti u iskušenje.

Demon’s Souls je hard-core akcioni RPG koji je definisao postulate na kojima počivaju Dark Souls i njegovi nastavci, koji su surovu formulu malčice ublažili i učinili mekšom po živce. Hold on Qz, hoćeš da kažeš da je ovo zaguljenije od Dark Soulsa, kabron? U nekim aspektima, Demon’s Souls je i te kako teža i po tanke živce opasnija igra... Recimo, ovde ček-pointi u stilu bonfirea nisu strateški postavljeni po nivoima, već se nalaze u arenama poraženih boss protivnika, do kojih je ponekad pravi poduhvat stići. Drugim rečima, možete da se „usnimite” tek kad koknete bosa - zamislite da se 20 minuta probijate do nekog šefa odeljenja i da vas on sažvaće i ispljune za 30 sekundi, nakon čega morate da ponovite proceduru, kokajući mobove, izbegavajući hazarde i frkćući kao puma. Pre jedanaest godina, sve je bilo toliko novo, uzbudljivo i volšebno da ljudi nisu marili za bol i stres koji donosi repeticija, ali sada su svi drastično razmaženiji. Istini za volju, boss fajtovi nisu toliko teški - bar za klasu su lakši u odnosu na Dark Souls, a da ne govorimo o jezuš marija hororu nekih bossova u Sekirou.

Ono što je tokom vremena, takođe, izbačeno kao koncept jeste grindovanje potrepština koje vraćaju health. Sa izuzetkom Bloodbornea, svaka Soulsborne igra ima neku varijantu Estus flaska koji se automatski popunjava nakon pogibije ili odmora. Demon’s Souls je i po tom pitanju ostao veran originalu, prisiljavajući vas da jurite specijalne travke koje podižu HP kao pripremu za teže fajtove ili odlazak u zaguljenije zone. Mobovi i deonice su, generalno gledano, tematski definisani tako da dropuju specifične stvari - u rudnicima, recimo, najveći broj monstera ispušta samo fragmente rude koji su vam potrebni za nadogradnju oružja, a ne herbalne konzjumablse. Ovo podrazumeva stalnu potrebu za farmingom u zonama za koje ste mislili da su odrađene. Ništa od ovoga ne bi trebalo da vas obeshrabri ako se pomirite sa činjenicom da se od vas jedino zahteva dodatna doza strpljenja. Ako ste Soulsborne fan, podrazumeva se da ga imate u rezervi.

Svet igre nije jedna briljantno uvezana celina kao u slučaju Dark Soulsa, već se pojedinačnim zonama pristupa iz Nexusa, zagrobnog čvorišta koje predstavlja vašu logističku bazu operacija. U Nexusu levelujete, popravljate opremu, kupujete potrepštine, razgovarate sa NPC-ima i planirate dalje i dublje ekskurzije u nepoznato. Svaka celina igre briljantno je dizajnirana, s dominantnom temom i težinskom progresijom koja vas postepeno priprema na sve teža iskušenja. Brzinski gledano, igra je u rangu prvog, metodičnog Dark Soulsa, koji ste vrlo lagano savlađivali mačem, štitom i spellovima. Ova udobna sporost je prava stvar, ali sigurno da ima igrača koji više vole energičnu kinetičnost Sekiroa i Bloodbornea. Moglo bi se reći da je Demon’s Souls lakši ako igrate s dominantno magičnim buildom talenata, mada nakon više od decenije igranja sličnih igara svako ima svoj modalitet u kome briljira.

Dark Souls mistika i lore previše su kriptični za ukus normalnog igrača, tako da će većini više pasovati jasnija eksplicitnost koju nudi Demon’s Souls. I ovde imate jedno ukleto kraljevstvo, ali je okvirna priča jasnije složena i manje podložna interpretaciji i dešifrovanju suptilnih znakova i heraldike u okruženju. Kralj Boletarije šurovao je s demonima, to mu se obilo o glavu, podanici su undeadizovani, traži se heroj koji bi stvari postavio na svoje mesto. Jednostavno i efektno, bez dubokog world building inuenda koji zahteva da jurite objašnjenja na Youtube kanalima.

Bilo je reči da će ova remasterizovana verzija doneti jednu borbenu zonu koje nije bilo u osnovnoj igri, kojoj bi se pristupilo putem urušenog archstonea u Nexusu, ali to se nije desilo. Sadržajno, igra bi trebalo da bude skoro identična originalu, uz obilje novih sitnica nalik na misteriozna vrata i druga iznenađenja. Kao jedan „namig” fanovima verzije iz 2009. godine, u igru je ubačena mogućnost aktiviranja vizuelnog filtera koji vuče na originalni kolorit.

Tehničke karakteristike igre najjači su adut Demon’s Soulsa. Ovo je, praktično, prva prava next gen igra, sa grafikom koja postavlja potpuno nove standarde. Da, fraza o „novim standardima” zvuči otrcano, ali to je ne čini manje istinitom. Igra nudi dva vizuelna režima: kitnjastiji u 30 fps ili manje kitnjast u 60. Svako normalan će se odlučiti za mlečno glatkih 60 frejmova, tim pre što neke krucijalne razlike u kvalitetu nema... Demon’s Souls nativno radi u rezoluciji 1440p, koja se dinamički skalira u 2160p, ukoliko igrate na 4K televizoru. Obećanja, bolje reći „gađanja ciframa”, od 120 fps i 8K koja su propratila priču o novim konzolama, miks su marketinga i daleke budućnosti - tvrđava koju ova generacija treba da osvoji jeste igranje AAA igara u 60 frejmova sa ray-tracingom i 4K rezoluciji, a za sve preko toga valja sačekati 2023/2024. godinu i „Pro” verzije PS5 i Xboxa series X.By the way, Demon’s Souls ne podržava ray tracing, ali toliko dobro izgleda i bez njega da to, realno, nije bitno.

Jedan glas me uverava da je odlično što je premijera PlayStationa 5 propraćena ovako sjajnom igrom, ali rezonantni bas iz htonskih dubina mog gladnog stomaka ipak kontrira. Kaže da se zadovoljavam malim i da bi launchPlayStationa 5 imao pravi ZING samo uz Elden Ring. U nekoj od kvantnih realnosti paralelnih s našom, neki Qzma 2.0 uživa u tom plodu kooperacije Džordža R. R. Martina i Hidetake Mijazakija, ali ovaj s kojim imate posla moraće da se zadovolji i ovom, suštinski utešnom nagradom. Pretpostavljam da kukanje zbog igranja bilo čega na PlayStationu 5 zvuči monstruozno nekom školarcu iz Medveđe, čiji je otac radio u klanici u četiri smene da bi mu obezbedio Celeron konfiguraciju na kojoj će da igra Fortnite u 720p, te ga molim da mi oprosti megalomaniju. Rođen sam s tim, tu pomaže samo giljotina.