Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2020.

S obzirom na to da sam stripove prestao da čitam krajem prošlog veka, dugo nisam imao pojma da postoji više od jednog Spajdermena. Piter Parker, neprilagođeni foto-reporter večno praznog novčanika, sa kojim članovi redakcije „SK” dele sve osim atletskog stasa, super moći i seksi devojke, za mene je bio jedini Spajdi der iz. Ali, nova vremena i nove proaktivne tendencije u targetiranju demografije traže nove mutacije postojećih pseudokulturnih obrazaca.

Marvel’s Spider-Man: Miles Morales nastavak je megahita iz 2018. godine, koji je bio i ostao ekskluziva za PlayStation 4. Nova igra, takođe, postoji samo na Sonyjevim platformama, ali verzija za četvorku je sekundarna - ovo je jedna od lansirnih igara za PlayStation 5, čija je namena da pokaže snagu i brzinu nove konzole. U tome uspeva preko očekivanja. Ali, samo u tome.

Ako ste igrali prethodnog Spider-Mana ili gledali Oskarom nagrađeni film „Spider-Man: Into the Spider-Verse”, znate ko je mladi Miles Morales i šta ga muči u životu. Ostao bez oca, ujeo ga radioaktivni pauk, ali, srećom, tu je Piter da mu pomogne da se snađe sa novostečenim moćima. Ali, ni Pero ne može uvek da ga pazi i savetuje - Milo mora da se osamostali, što će se desiti kad Spider-Man 1.0 i Meri Džejn otputuju u Evropu na ferije. Nekako se namestilo da baš tada naoko benevolentni industrijalac kreće da postavlja eksperimentalne elektrane po Harlemu, obećavajući čistu, bezbednu i jeftinu energiju. Da li se iza nasmešene maske inteligentnog japija kriju niske pobude?

Ovde moram da iskoristim frazu „čak i za Marvelove pojmove...”. Čak i za Marvelove pojmove, zaplet, likovi i situacije u Milesovoj kampanji porazno su glupi, naivni i besmisleni. Priča je toliko lenjo osmišljena da nipošto nije dostojna standarda stripova i mitologije o Spajdermenu. Ne želim da zalazim u vode spoilera, ali hoću. Glavni sporedni negativac je Milesova drugarica iz srednje škole, koja predvodi hi-tech bandu sa futurističkim oružjem, kakvo nije mogao da zamisli ni Norman Osborn. Supernegativac sa mehkom stranom je i njegov strikan Prowler, čiji je tajni identitet takođe bio nepoznanica za našeg junaka. Karakterizacija podseća na rad neke osobe sa aspergerom, koja je dobila priliku da ovaploti svoje euforične fantazije, odvrtevši sve potenciometre skroz udesno. Niko ne čita Marvelove stripove radi plauzibilnog simulakruma stvarnosti, naprotiv, ali dugogodišnji fan svakako ima neke standarde uverljivosti i ravnoteže. Makar minimalne, kakvi ovde nisu ispoštovani.

Ovo je sasvim dovoljno da o igri formirate negativno mišljenje, ali činjenica da je glavna kampanja dva do tri puta kraća od one iz prethodne igre dodatno će ga produbiti. Miles Morales je, izgleda, bio zamišljen kao DLC, pa je silom prilika prerastao u „punu” igru koja se prodaje za 50 evra i završava za jedan dan. Istini za volju, osim kratke kampanje, u igri imate obilje sporednih aktivnosti, questova i drugih fillera, tako da vremenski skor možete podići i na više od 10 sati, ali sve preko toga bilo bi totalno natezanje.

Ako ništa drugo, igra je makar lepa, pogotovo u verziji za PlayStation 5. Njegov ultrabrzi SSD učitavanje skraćuje na apsolutni minimum, a masni GPU s lakoćom odrađuje ray-tracing u 4K rezoluciji. Kao demonstracija sile, igra uspešno završava posao: budite sigurni da niko neće ostati ravnodušan kad je bude video. I Milesove moći, koje se od standardnih spajdermenovskih razlikuju po mogućnosti da postane nevidljiv i korišćenju bioelektriciteta za pojačavanje udaraca i specijalne napade, predstavljene su kao demonstrator grafičke snage nove konzole. U fajtovima sve pršti od energije, eksplozija i virulentne pirotehnike. Na ovako nešto valjda misle kada upozoravaju na opasnost od epileptičnih napada uzrokovanih igrama.