Aleksandar DINIĆ

1. decembar 2020.

Da li vas je mučilo vekovno gejmersko pitanje: „Kako bi izgledala mešavina Cyberpunka (za siromašne), Dishonoreda, Hotline Miamia, Mirror’s Edgea, Dark Soulsa i Superhota?” Alijansa od tri razvojna studija nudi odgovor u vidu igre Ghostrunner. koji je od trenutka kad je najavljen izgledao kao bespotrebna i ničim izazvana akciona koktel-limunada različitih uzora, na kraju je ispao iznenađujuće dobro izvedena akcija, čiji su svi kvaliteti iskusno potencirani u prvom planu, a svi nedostaci vešto zabašureni.

Generički distopijsko-neonski grad budućnosti (zapravo, skupina high-tech nebodera) pod nazivom Dharma Tower, poprište je ultimativnog sukoba između svrgnute veštačke inteligencije (The Architect) i nove uprave, koju predvodi kiber-imitacija Doktora Oktopusa, zvana Mara. Kao poslednji preživeli i odbačeni zaštitnik nekadašnjeg režima, igrač je u ulozi trkača kome će u amanet biti ostavljeno da oslobodi i poslušno izvršava naređenja pomenutog AI-ja (koji uopšte ne zvuči kao neko ko planira da vas zavrne pred kraj balade), odazivajući se u isto vreme i na vapaje potlačene raje kojoj će sporadično pomagati na svom putu ka vrhu glavnog tornja. Narativni dometi Ghostrunnera ni jednog trenutka nisu bili u fokusu tokom izrade, donoseći jednostavnu, predvidivu i kratku priču, koja će vam biti servirana isključivo kroz česta radio-obraćanja nekoliko antagonista i jednog saveznika, uz efektan uvodni i odličan odjavni sinematik.

Ono što jeste u žiži igranja, izvedeno je na gotovo idealan način i tiče se brzometnog parkourisanja po terenu, odnosno, munjevitog i brutalnog odstranjivanja različitih napasnika vernom sajber-katanom, kada vam se nađu na putu. Krstarenje po nivoima sastoji se od gomile poznatih radnji viđenih u nebrojenim uzorima od ranije - trčanje po ravnim površinama i zidovima, skakanje, kratki, ali korisni „dash” u neku od strana za razna eskiviranja i preskakanja, svetlosni bič sa kukom za tarzanisanja, korišćenje mono-šina po nivoima i drugo. Borbeni modus se u velikoj meri oslanja na mogućnost kratkotrajnog, obnovljivog usporavanja vremena kada ste u vazduhu, radi efektnog izbegavanja nadolazećih projektila i boljeg pozicioniranja prema pretnjama. Osim ovoga, tu su i tri dodatne specijalke za brzinsko upokojavanje pojedinačnih ili neprijatelja u grupama, kao i četvrta u vidu njihovog cerebralnog preuzimanja, koja ih čini korisnim saveznicima u ograničenom periodu. U igri je prisutan i sistem slaganja različitih dodatnih unapređenja i modifikatora za pomenute veštine, koje slažete u Tetris stilu na dostupnu apgrejd mrežu, ali na uštrb cooldown perioda za glavne, ultrakorisne specijalke.

Protivnici dolaze u različitim varijantama, ali su svi ubitačno opasni, jer je igra koncipirana na instant-umiranju od jednog preciznog pogotka, bez obzira na to sa koje strane došao. Obični gruntovi, oni naoružani mini-ganovima (sa rafalnijom paljbom koja se teško izbegava), teškaši koji projektuju zaštitnu barijeru ispred sebe, tehno-nindže kojima prvo morate parirati da bi vam se otvorila prilika za napad, dve vrste robotolikih napasti i ostali su sami po sebi ekstremno opasni, a naročito kada ih igra poseje strateški po terenu, sa njihovim različitim kombinacijama, generatorima štitova i slično.

Zamerke upućujemo donekle repetitivnom izgledu i karakteru nivoa (što je u velikoj meri anulirano fantastičnom, koloritnom, detaljnom i sjajno optimizovanom grafikom), igrivim, smaračkim momentima u nekakvoj virtuelnoj dimenziji (malobrojnim, na sreću), kao i pojedinim nepreciznostima u kontrolnoj šemi koje će vas koštati sporadičnog fulanja nekog poteza ili pada u sveprisutne ambise.

Ghostrunner je kratko, slatko, brutalno teško i brutalno zadovoljavajuće iskustvo, koje se ne pretvara da je nešto što nije i gde je svaki element gameplaya gotovo maksimalno dobro upregnut da obavi ono što je zamišljeno. Ako vam leži one-shot, one-kill koncept igranja ili biste hteli da podmažete svoje akciono-arkadne reflekse, Ghostrunner je u ovom trenutku daleko najbolji izbor za tako nešto.