Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2019.

Potezne ratne strategije jesu žanr u kom generalno nema previše konceptualnih varijacija. Igre su jednostavni, soft-core klonovi Panzer Generala urađeni u nekom modernom engineu (Panzer Corps, recimo) ili su strogi i komplikovani naslovi sa stilizovanim NATO simbolima na topografskim kartama kakve publikuje Matrix Games. Nešto „treće” morate da tražite svećom.

Unity of Command (2012.) bio je strateška ratna igra proste mehanike i atraktivnog gejmpleja, koju su kritičari okarakterisali kao „savršenu ulaznicu u svet wargaminga”. Unity of Command II podrazumeva da ste tu ulaznicu iskoristili i da vam se predstava toliko dopala da ste spremni da napravite sledeći korak na hrabroj stazi evolucije mladog potporučnika u starog Patona ili Keselringa. Dvojka je mnogo složenija igra od lako razumljivog keca, s jedinstvenim, originalnim sistemima koji su toliko daleko odmakli od wargaming proseka da sopstveni tutorijal nije u stanju da ih isprati. Ovim se dotičem jedine realne mane igre – neadekvatnih tutorijala koji nipošto nisu dovoljni da shvatite šta sve ova igra može i koliki joj je potencijal. Dakle, pravac Youtube, forumi i eksperimentisanje.

Unity of Command se bavio staljingradskom operacijom, a UoC II ima šire ambicije, ovoga puta vezane za zapadni front, od invazije na Tunis 1943. do prodora u Nemačku godinu dana kasnije. Igra ima tonu scenarija i jednu „grand” kampanju koja objedinjuje njihov dobar deo – ne sve, jer kampanja ima poludinamični karakter s račvanjima u zavisnosti od vašeg uspeha. Jedan od tih „what if” scenarija jeste prodor kroz sever Italije koji podrazumeva da se Nemci nisu ukopali na gotskoj liniji, drugi se bavi posledicama uspeha u operaciji „Market Garden” itd. Kampanja je podeljena na nekoliko operacija, između kojih vam sledi komandno-štabna deonica u kojoj prestiž skupljen u misijama investirate u unapređenje štabova (HQ) i kupovinu taktičkih karata.

Unity of Command II je po mnogo čemu složeniji od prvog dela. Pre svega, na mapama su prisutni štabovi koji omogućavaju specijalne napade i popunu jedinica nakon borbenih dejstava. Većina sistema u igri podređena je borbi s dobro ukopanim protivnikom kom treba probušiti front, onemogućiti mu snabdevanje i tako oslabljenog ga uništiti. Najveći broj misija u igri svodi se na traženje najboljeg načina za eliminaciju nemačkih snaga koje se nalaze u totalnoj defanzivi – kampanju možete igrati samo iz perspektive zapadnih saveznika, tako da će karakter vaših operacija biti isključivo ofanzivan. Developer je bio svestan toga da mehanika igre nije zabavna u odbrani, tako da je sve misije koncipirao u jurišnom fazonu – čak ćete i bitku za izbočinu (Battle of the Bulge) preuzeti u fazi američke kontraofanzive. Perspektivu branilaca možete da iskusite samo u hotseat multiplayeru.

Najbolja strana igre jeste realno dočaravanje posledica opkoljavanja i odsecanja jedinica od snabdevanja. Probijanje frontova radi brzih manevara u pozadini protivnika kojim mu zauzimate skladišta, napadate štabove i zaobilazite utvrđenja suštinski je element svake uspešne ofanzive u WWII. Vođenje računa o snabdevanju sopstvenih jedinica, znalačko korišćenje ograničenih štabnih resursa, izbegavanje frontalnih napada na utvrđenja i detaljna analiza bojišta jesu recepti za uspešno vojevanje. Nijedna misija nema jedno rešenje, već vas motiviše na eksperimentisanje i alternativne pristupe.

Unity of Command II je blistavo odlična igra koja zahteva kilotonu strpljenja dok ne provalite kako njeni interni sistemi, pre svega snabdevanje, zapravo rade. Očekujte znoj, očekujte šiz i stezanje pesnica u prvih nekoliko sati gubljenja u pesku i sedenja u tenku koji je ostao bez goriva. Ali, kad jednom budete čuli „klik” i kad vam se crvene linije spoznaje povežu kao kod Terminatora koji rerutuje interni power i otvara oči s novopronađenom mašinskom odlučnošću, očekuju vas nebrojene strateške slasti.