M. KUZMANOVIĆ

1. decembar 2019.

Obsidijanov RPG koji je nafilovan opštim pričama koje se zaborave nakon nekoliko dana? Obsidijanov RPG koji nije genijalan već samo „OK”? Zar je ovaj svet došao dotle da moram da se blago prisiljavam da igram igru koju potpisuju Tim Cain i Leonard Boyarski? Potroši se i krv Numenora, a kamoli običan talenat...

Sistemski gledano, The Outer Worlds se u potpunosti naslanja na Fallout: New Vegas, verovatno najpoznatiji Obsidijanov naslov. Koncepcija igre, mehanički sistemi, borba, dijalozi, način na koji teče, grana i razvija se istovetni su sa tim drugim najboljim Falloutom u istoriji Fallouta. Kvalitet naracije, questovi i world building, međutim, za klasu i po kaskaju za New Vegasom i po stepenu opštih mesta i tema, vuku na nesrećni Kingdoms of Amalur: Reckoning. Sećate li se Amalura iz 2012. godine? Iako je to bio fantasy, a ovo je SF, vajb potmule opštosti je sličan. Neko sa tupljim senzibilitetom možda se neće složiti sa mnom, ali kad govorim o Obsidijanovim igrama, imam kriterijume oštrije nego Jovan Dučić. „Pesma mora biti savršena, pošto je inače nikakva”, reče onomad jedan od najboljih srpskih pesnika, verovatno ne misleći na igre Obsidian Entertaimenta...

The Outer Worlds počinje vašim odmrzavanjem nakon sedamdeset godina hibernacije. Brod koji je nosio koloniste od Zemlje do udaljene kolonije Halcyon ostavljen je da se kiseli u dubokom svemiru zbog maligne nesposobnosti kolonijalne uprave. Entuzijazam ludog naučnika, koji želi da otkravi 100.000 kolonista i silom sveže krvi i nekorumpiranih talenata popravi stanje u ovom dalekom outpostu čovečanstva, odgovoran je za vašu reanimaciju i postavljanje na stazu otpora militantnoj birokratiji. Halcyon je doveden na rub propasti i gladi, a samo posada, na čelu sa hrabrim kapetanom, može da spase stvar. Ili, da je potpuno upropasti, s obzirom na to da vam igra dozvoljava i da promenite stranu i aktivno radite za zle korporacije.

Posada koja se sastoji od mlade inženjerke naivne dispozicije, misterioznog sveštenika sa kriptičnom prošlošću, urbane šalabajzerke iz visokog društva, zatim daleka kolonija na divljoj granici i drugi momenti svedoče o nameri autora da se zakače na voz entuzijazma za nikada prežaljenom serijom „Firefly”. To, nažalost, neće uspeti, jer je The Outer Worlds generalno šmekless. Teško je upreti prstom u jedan element igre i reći: „ovo je u pitanju, zbog ovoga je šmekless”, tako da predlažem jedan empirijski test – igrajte prvih nekoliko sati New Vegasa ili, ako vam se igra nešto novije, Disco Elysiuma, pa se vratite na The Outer Worlds. Videćete da ovde ni priča, ni likovi, ni situacije nisu na nivou koji se pamti.

Mehanička sličnost sa New Vegasom ide dotle da i ovde imate neku varijantu V.A.T.S.-a, koja, doduše, samo usporava vreme umesto da je skroz potezna, ali dozvoljava precizno nišanjenje u udove protivnika. Pored bandita i korporacijskih goonsa, borićete se i protiv agresivne faune koja obitava van gradova na neukroćenim planetama kolonije Halcyon. Igra se može završiti bez nasilja ako napravite lik specijalizovan za šunjanje, ubeđivanje i laganje, ali to bi bilo šteta s obzirom na to da pucačka akcija nije toliko loša. Vizuelno, igra liči na New Vegas sa znatno detaljnijim modelima NPC-ja i protivnika, ali sa čudno obojenim terenom koji izgleda kao da ga je kolorisao šizofreničar. Hardverska zahtevnost je sočna, ali ne zbog kvaliteta grafike, već usled izvesne neoptimizovanosti Unreal enginea.

The Outer Worlds mi je delovao znatno kraće od Fallouta: New Vegas – igru sam završio za manje od 15 sati, a pored glavnog toka priče nisam ignorisao ni sporedne questove. Čak i ako oduzmemo nekoliko sati zbog ignorisanja lore tekstova na kompjuterskim terminalima (u Falloutu sam čitao sve, ovde me je mrzelo), sve opet deluje drastično kraće. Zapravo, to je možda i dobro, jer da je igra bila duža, stepen smorenosti koji izaziva bio bi veći.