Darko MIHOKOVIĆ

1. decembar 2019.

Upoznavanje sa Sparkliteom sam zamišljao kao ponovni susret sa izgubljenim prijateljem iz detinjstva, uz prepričavanje nekadašnjih doživljaja i razgovor o svemu onome što smo prošli od tada. Kao Zeldu koja nije Zelda, a ipak dovoljno liči na Zeldu, kako ne bih morao da posežem za emulatorima ili Nintendo konzolom da bih ponovo osetio ono Link to the Past ushićenje od pre skoro trideset godina. Sa prolaskom kroz uvodnu sekvencu, sve je izgledalo kao da je na pravom mestu. Top down izvođenje sa prijatnom pixel art grafikom – tu je, seckanje žbunića zamahom mača – check, simpatični srcoliki kontejneri za energiju – prisutni. A onda sam prvi put zaginuo.

Hladne, metalne čeljusti doletele su sa neba, odnevši telo u ambulantu na lebdećem ostrvu visoko iznad Geodije, gde se mala Ejva probudila živa i zdrava kao da se ništa nije dogodilo. Sparklite je zapravo moderna roguelite igra, kojom tek sporadično provejavaju logičke zavrzlame iz starih arkadnih avantura, i samo vizuelno podseća na Nintendovu legendu.

Geodija se sastoji iz pet proceduralno generisanih svetova, svaki sa svojstvenim tematskim okruženjem i neprijateljima, te „kraljicom” koja čuva prolaz do sledećeg sveta. Naravno, teško je očekivati da će neiskusna Ejva odmah uspeti da savlada svih pet nivoa, ali nakon što stotinak puta neslavno skončate dok marljivo sakupljate i budžite opremu, igra postaje daleko lakša. Iako bi po definiciji proceduralno generisanog sveta sa svakim pokušajem morali da imate jedinstveno iskustvo, ubrzo se javlja jak déja vu osećaj. Naime, igra ima konačan broj unapred definisanih ekrana i samo ih nasumično razbaca pri kreiranju mape, stvarajući time privid diversifikovanih svetova.

Najvažnija stvar u igri su naslovni sparklajt, kristali koji služe kao sveobuhvatna valuta, a njihovo namicanje je primarni razlog poseta površini Geodije. Ostaju iza ubijenih neprijatelja, rastu na drveću, nalaze se skriveni po škrinjama ili u kamenim gromadama koje uklanjate na staru Zelda foru – postavljanjem bombi. Pomenuto lebdeće ostrvo funkcioniše kao centralni hab nakrcan prodavnicama, koje prosto vape za avanturistom sa viškom kristala u džepu, i uvrnutim likovima sa još uvrnutijim zadacima.

Autori igre su se baš primili na IT terminologiju, pa su gedžetima nazvali oružja za koja igrač mora pronaći nacrte pre nego što ih napravi na radnom stolu, dok potrošni vidžeti (različiti tipovi bombi, obnova energije) zauzimaju sekundarni slot i nestaju iz inventara nakon pogibije. Nevolja je što aktivacija vidžeta traje sekund-dva, što umanjuje njihovu vrednost u jeku borbe, naročito sa jačim protivnicima, gde vam jedan udarac može prepoloviti energiju. Na kraju, tu su pečevi za unapređivanje karakteristika lika – broja srcastih kontejnera, jačine oružja, otpornosti na udarce ili automatskog markiranja bitnih lokacija na mapi. Pečevi su predstavljeni manjim ili većim kvadratima, a kako je prostor za njihovo smeštanje ograničen, potrebno je malo kombinatorike da biste uklopili sve što želite.

Igra nosi i tanani metroidvania vajb, jer sa otključavanjem Ejdinog robotskog pratioca Vingnata postaju dostupni kovčezi i lokacije koje pre nikako niste mogli da dokučite. Sparklite možete igrati i u kooperativnom modu, kada drugi igrač preuzima ulogu drona, nažalost više kao posmatrač nego aktivni učesnik u dešavanjima na ekranu, pre svega zbog ograničene funkcionalnosti malenog robota.

I pored činjenice da maltene svaka druga indie igra na ovaj ili onaj način implementira roguelite koncept, koji se u konačnici svodi na dosadni grind, Sparklite uspeva da iz tog mora plagijata i obrada ispliva na površinu i savlada početno razočaranje spoznajom da igra ipak nije Zelda klon. Iskusnijima će možda zasmetati nedostatak danas sveprisutnog New Game Plus moda, jer se uz malo vežbe igra dâ relativno lako „obrnuti”, ali nije neverovatno da ćemo ga dočekati sa nekom od budućih zakrpa.