Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2019.

Igre Hidea Kodžime su kao duvan za žvakanje. Većini ljudi nije jasno zašto bi, za ime sveta, iko žvakao duvan, ali strasni ljubitelji te aktivnosti ne kapiraju kako baš svi ne vide da je to super. Ukratko, imaju polarizujući efekat – vole se ili mrze, ali retko kad izazivaju ravnodušnost. Takav je i Death Stranding, prva igra koju je Kojima skockao nakon burnog razlaza s Konamijem i propasti projekta Silent Hills.

Za proslavljenog autora franšize Metal Gear važi da je uvrnuti genije, ali nakon 50 sati rvanja sa Death Strandingom skloniji sam mišljenju da je samo uvrnut. Lik je filmski režiser zarobljen u telu dizajnera igara, koji je svoju najnoviju igru osmislio kao amalgam bizarnog SF filma u kom glume selebritiji B liste, na čelu s Normanom Ridusom (Deril Dikson u „The Walking Dead”) i surovo monotonog gejmpleja koji se svodi na našminkane feč kvestove. Kad kažem da igra pati od „feč kvest” sindroma, obično želim da istaknem da zadataka u kojima prenosite predmete s lokacije A na lokaciju B ima previše u odnosu na ostali sadržaj. Death Stranding is chuckling Kojimly... Ovde bukvalno ima SAMO toga, jer se radi o simulaciji kurirske službe u apokaliptičnoj budućnosti.

Svet Death Strandinga pogođen je prilično originalnom kataklizmom – kolizijom i prožimanjem sveta živih i mrtvih. U jednom trenutku tokom 21. veka, duše umrlih su prestale da se sele na „onu stranu”, već su pupčanim vrpcama ostale zarobljene u našoj dimenziji. Zbunjeni i nasilni, ovi zarobljeni entiteti, nazvani beached things, bauljaju krajolikom i napadaju svakoga ko im uđe u domet. Inače, pojmovi „death stranding” i „beached things” korene vuku od prirodnog fenomena nasukavanja kitova i druge morske faune na plaže i njihovog posledičnog uginuća. U svetu pogođenom tim fenomenom, svaka smrt, nakon određenog perioda „nekrotifikacije”, izaziva antimaterijsku eksploziju koja kreira još BT-a: naša kompletna civilizacija je nestala u masivnoj lančanoj reakciji, koja je većinu gradova i država zbrisala s lica zemlje, ostavljajući kratere po kojima plaze nevidljive, osvetnički raspoložene i zarobljene duše umrlih.

Nekoliko decenija nakon apokalipse, ostaci civilizacije žive u izolovanim zajednicama, najčešće u podzemnim bunkerima, uz nekoliko utvrđenih gradova koji se još nekako drže. Sem Porter Bridžis (Norman Ridus) jeste sposobni kurir koji dostavlja robu između naseobina, a kome umiruća američka predsednica u amanet ostavlja završavanje projekta ujedinjenja čvorišnih gradova (knot cities) u Sjedinjene Gradove Amerike (UCA). Pitanje unifikacije je podjednako političko i tehničko – političko jer ne žele svi da postanu deo buduće federacije, a tehničko jer zahteva da Sem fizički dođe do izolovane komune i ručno aktivira povezivanje specijalnom ogrlicom koju nosi oko vrata. U praksi, oba problema rešavate dostavljanjem paketa s jedne lokacije na drugu: većina separatista se lako odobrovolji kad im na vrata dođe Post Express. Ovo je prva u nizu trivijalizacija od kojih ova igra prosto vrvi.

Po brdima i dolinama, po močvarama i urvinama, nosićete pakete kao magarac, trudeći se da ne padnete i ne oštetite to što nosite. Devedeset procenata gejmpleja svodiće se na navigaciju teškim terenom i optimizaciju paketa i opreme koju nosite sa sobom. Sem Porter je jak momak koji uz pomoć motornog egzoskeleta može da ponese i preko 200 kilograma, ali gabariti pošiljke često su veći problem od njene težine. Natovareni kutijetinama na leđima, bokovima i ramenima, imaćete problema da hodate pravo i stalno ćete zanositi na jednu ili drugu stranu, saplitati se i posrtati, što ćete pokušati da kompenzujete kontrolama pravca na gejmpedu. Nebesko smaranje, gotovo nerealno u svojoj nesvesnosti. U jednom trenutku dobićete pristup vozilima, što će vam olakšati život, makar na relativno ravnom terenu.

Taman kad se naviknete na predvidljivi ritam i počnete donekle da uživate u šetnjama/vožnjama tokom prvih pet poglavlja, igra će vas nabosti na koleno, to jest, poslati u planinski predeo Mountain Knot Cityja, da grad i njegovu okolinu povežete u mrežu. O, majko moja, koje je to mučenje... Navigacija terenom tada postaje eksponencijalno teža, a optimizacija tereta imperativ – svaki konopac ili montažne merdevine koje možete da ponesete samo doprinose težini i disbalansu, ali će vam možda biti neophodni da savladate uspon, premostite provaliju ili se spustite s grebena. Kilometar vazdušne linije prelazićete 45 minuta, znojeći se ispred PlayStationa i kunući onoga ko je dizajnirao igru koja funkcioniše kao težak fizički posao, od kojeg je ujedno i dosadnija. I te kako dosadnija. Našeg junaka, kad dostavi pošiljku rizikujući život i udove, niko ne zove na kafu niti mu otvori vrata, već ga pohvale i kažu mu da je kul. Pravi poštari ponekad i poj... neku domaćicu kojoj je dosadno, a Semu Porteru Bridžisu se zahvale putem holograma.

Borba u igri je incidentna, povremena i obavezna svega u nekoliko slučajeva (boss fajtovi). BT-ove, koji su nevidljivi i u čijoj detekciji vam pomaže beba u komori koju nosite na stomaku (don’t ask...), na početku morate da izbegavate, a kasnije, kad dođete u posed granata i pucaljki, možete i da uništavate. Ako vas uhvate i odvuku u svoju džepnu dimenziju, moraćete da se borite protiv mini-boss protivnika, koji je težinski trivijalan. Uopšte, na normalnom nivou težine, borbe su smešno lake. Druga vrsta protivnika su ljudi, koji vas aktivno jure želeći da vam maznu sweet, sweet loot koji nosite. A možete i da se šunjate, ako vam to više leži. Generalno, malobrojna akcija u igri podseća na Metal Gear igre, s tim što umesto vižljastog Solid Snakea vodite tromog Sema Portera. Što kaže jedan strani kolega – Hideo Kodžima vas je godinama navikavao da budete zmija, ali sada želi da budete puž.

Trivijalizacije... Igra ih je prepuna. Neke su banalno očigledne, poput product placementa za gazirano piće Monster Energy i Ridusovu TV seriju „Ride” na AMC-u i one nekako najviše slamaju uverljivost. Kako je moguće da na uništenoj, praktično resetovanoj planeti, na kojoj su čak i gradovi u severnoj Americi izgubili imena i postali „čvorni gradovi” (Capital Knot City, Lake Knot City, Edge Knot City...) opstaje brend gaziranog „otrova” u crnoj limenci sa zelenim logotipom, koji možete da kupite u Maksiju za 129,99 RSD? Druga, mnogo vidljivija banalizacija jesu lajkovi, igrački ekvivalent iskustva koje stičete svakom kompletiranom dostavom. Na ekranu sa „sumarizacijom” questa dobićete aproksimaciju Facebook interfejsa sa brojem lajkova koji ste zaslužili u svakoj kategoriji – više lajkova, viši level; viši level, više sposobnosti (veća nosivost, veća otpornost na demidž...). Sumanuto. Ako je Kodžimin plan bio kritika konzumerizma i opsesivnosti društvenih mreža, to je uradio toliko naivno i banalno da preferiram da mislim da je lud i uvrnut, a ne baš toliko plitak. Uopšte, ako vam je tolerancija na bullshit mala, Death Stranding će početi aktivno da vas nervira bukvalno od prve sekunde. Recimo, igra vas na početku pita za datum rođenja, a onda vam daje horoskopski savet u skladu s tim. Horoskop... Šta je sledeće? Možda rasprava o tome da li je Zemlja ravna ploča?

Nakon kompletiranja igre, smatram da bi Death Stranding mnogo bolje funkcionisao kao mini SF serija nego kao igra, ne samo zbog gejmpleja već i zbog ograničavanja Hideovih tripova. Kodžima je interesantan lik, ali mu akutno fali neko da mu kaže „ovo, braćala, ne može” i da mu predložak vrati na doradu. Nedostaje mu urednik, što je nešto što mi koji radimo u medijima i te kako znamo da cenimo.