Ovu debitantsku avanturu irskog Pewter Gamesa poželeo sam da probam zainteresovan kvalitetom grafike koji je mogao da se vidi u njenim najavama. Igra The Little Acre nadahnuta je radom čuvenog animatora Dona Blutha (igra Dragon’s Lair, filmovi kao „The Land Before Time”) i u pogledu vizuelnog aspekta igre se nisam razočarao. Pozadine, likovi i većina animacija deluju profesionalno i dopadljivo. Na igri je, kao producent, radio i Charles Cecil, poznat po serijalu Broken Sword, što je verovatno čini još finije ispoliranom. Priča igre The Little Acre, sa druge strane i nažalost, nije na zavidnom nivou.

Naizmenično vodite Ejdana i njegovu ćerku Lili, koji u potrazi za ocem, odnosno dedom Arturom, otkrivaju magičnu zemlju Klorfinu. The Little Acre je veoma kratka igra (traje svega dva-tri sata), pa ne čudi da, posle antiklimaktičnog kraja igre, njeno okruženje, Klorfina, ostaje potpuno nerazrađeno. Početak priče je dobar, ali tokom potrage za Arturom ne nailazite skoro ni na šta zanimljivo ili maštovito u pogledu scenarija. Utisak dodatno narušavaju dosadni dijalozi i monotona glasovna gluma. To je jedan od razloga što likovi nisu posebno harizmatični.

Ipak, igrač koji ima manje od deset godina slobodno može da poveća ocenu za 20 poena. Dopadljiva grafika, prikladna muzika i dobar slapstick humor, grade simpatičnu atmosferu u kojoj će deca skoro sigurno da uživaju (a pretpostavljam da će ovo i nekom ko je stariji biti kratka i prijatna razbibriga). U skladu s tim (ali i sa činjenicom da je igra izašla i za konzole), The Little Acre je ogoljena avantura koja odbacuje sve ono što avanture čini kompleksnim žanrom. U jednom trenutku vam je dostupno samo nekoliko ekrana (ili čak samo zumirani delić jednog ekrana), koristite samo levi klik miša, a igra sama odlučuje da li ćete da pogledate ili pokupite to na šta ste kliknuli. Nema kombinovanja predmeta, hot-spotovi svetle kad kursorom pređete preko dela ekrana gde se nalaze i, što je najbitnije, zagonetke su veoma lake. Uz sve to, postoji i hint sistem, ali verovatno nećete imati potrebu da ga koristite. Vidi se da autori nisu zamislili zagonetke kao suštinu igre, već kao sredstvo da igrač dalje odmota radnju, te sasvim su svrsishodne. Dovoljno su teške da vas uvuku u svet igre, ali su previše lake da bi vas naterale da upotrebite mozak.

Uprkos manjim problemima (ružne animacije kretanja, samo jedan save slot, animacije i rečenice koje ponekad ne možete da prekinete), sve teče glatko. Na vama je samo da se opustite i „odgledate” ovaj crtani film sa interaktivnom komponentom.

Aleksandar ĐURIĆ