Kao i većina igara koje dolaze iz Japana, Gravity Rush 2 prepun je programersko-dizajnerskih „smicalica”, koje većinu igrača zapadno od Tokija dovode do ludila. Iako je njihov broj mogao da bude još veći i znatno primetniji, prenaglašeni dijalozi, preemotivni likovi, životinje spiritualni vodiči, oskudno odevena mladež i ostali elementi, bez kojih se jedan JRPG ne može zamisliti, ipak nisu na terminalnom nivou. Igra uspešno balansira između dva sveta, i njeni autori su se potrudili da dalekoistočni „efekat” zadrže u okvirima prihvatljivog. Ako planirate da igrate Gravity Rush 2, prethodno rečeno morate imati na umu, jer vas ne očekuje klasično AAA ostvarenje, prepuno holivudskih trikova, čija se priča „odmotava” u prepoznatljivom i očekivanom stilu. Naprotiv!

Nasuprot opštem mišljenju, Gravity Rush 2 nije JRPG, već smeli derivat open world igre. Hajde da je smestimo u žanr akcionih avantura. Dozvoljeno je da se slobodno šetate po okolišu, istražujete, stupate u interakciju sa NPC-ovima, i, naravno, da birate između glavnih i sporednih misija. Tako se, na primer, možete odmetnuti u potragu za blagom, pomoći lokalnom novinaru da dostavi štampu pretplatnicima ili se odlučiti da tabate zloće kao na nekoj Olimpijadi (meri se vreme koje je potrebno da se ekran očisti od napasnika). Sporedne misije su maštovite, kratke i odličan su predah od glavne priče. Na raspolaganju su i RPG elementi, koji se ogledaju u podršci za boostovanje karakteristika vođenog lika gde se, umesto iskustvenih poena, kao platežno sredstvo koriste famozni gravitacioni kristali. Postoji šest kategorija koje mogu da se nadograđuju, ali o njima ćemo nešto kasnije. Konačno, tu su i talismani koje je dozvoljeno „nositi” u ograničenom broju, a služe za dodatno poboljšavanje sposobnosti.

Upravo je glavni lik jedna od najpozitivnijih strana igre. Mlađana Ket je princeza gravitacije, devojčurak koji vešto manipuliše silom teže i koristi je u obračunu sa nasrtljivcima. Moć dobija zahvaljujući svom umiljatom mačku Dastiju, koji kao nekakav pokretni LCD panel, na svom krznu ima oslikane zvezde (nismo rekli da je igra operisana od SVIH „efekata”). Ket, tako, može da poleti, „obrne” gravitaciono polje, levitira, ali i da silu teže iskoristi kako bi se ustremila na neprijatelje, ili podizala manje predmete oko sebe i njima gađala okolinu. Pored toga, sposobna je da odvaja napasnike od života klasičnim „pesnica-noga” stilom, koji joj pomaže u borbama u skučenom prostoru, ili kada ostane bez mane u malom rezervoaru. Vraćamo se na razvoj lika i pomenutih šest kategorija preko kojih se posao obavlja. Logično, sve počinje od snalažljivosti u borbi, nastavlja se buildovanjem gravitacionog udara, potom jačanjem stasis polja, ubacivanjem mogućnosti u segment gravitacionog klizanja, izoštravanjem refleksa kada je izbegavanje neprijateljskih napada u pitanju, pa čak i brušenjem specijalnih moći i poteza. Glavni neprijatelj su opet čudovišta Nevi, koja izlaze iz gravitacionih oluja kao kokice iz nepoklopljene šerpe na vatri. Da bi stvar bila zanimljivija, u večna lovišta mogu da se pošalju i obični vojnici, baš kao i roboti.

Zauzdavanje moći kojima Ket raspolaže je u većini slučajeva jednostavna rabota, ali ne uvek. Kamera ponekad ne prati akciju dovoljno hitro, a može da vas izludi i podatak da se prilikom leta upravljanje obavlja uz pomoć motion kontrola (na svu sreću, to može da se promeni). Autori su se na ovaj korak odlučili zato što je Gravity Rush zapravo PlayStation Vita ekskluziva, koja se u velikoj meri u ovom departmentu oslanja na žiroskop ugrađen u Sonyjevoj prenosnoj konzoli. Prvi deo možete da odigrate i u remasterizovanom obliku (logično, na Četvorci), koji se na tržištu pojavio krajem 2015. godine. Na taj način ćete mnogo bolje povezati stvari u igri i lakše pratiti radnju, mada, ruku na srce, Gravity Rush 2 ne obraća previše pažnju na dešavanja iz prvog dela. U početku pratimo dogodovštine Ket i njenog kompanjona Sida, koji su zahvaljujući gravitacionom vrtlogu završili u nepoznatom delu univerzuma, i sada rade kao (polu)robovi na vazdušnom jedrenjaku koji brodi između letećih ostrva, u potrazi za bogatim izvorištima gravitacionih kristala. U celoj zbrci, Ket je izgubila moći, a pošto je u Banga selu niko ne poznaje, ne uzimaju je za ozbiljno i odbijaju da poveruju da je ona zapravo princeza gravitacije. Jednog dana iz gravitacione oluje pojavljuju se odvratni Neviji, a sa njima i Dasti koji Ket vraća njene moći. Tek tada započinje prava avantura, jer Ket čvrsto rešava da nađe put do kuće, do svog grada Hexavillea...

Po rečima autora, Gravity Rush 2 donosi tri puta više misija nego original (što i nije toliko čudno s obzirom da je original handheld igra) i dva i po puta veći igrački prostor. Umesto na jednoj, igra se sada odvija na tri lokacije (ne istovremeno), od kojih su dve potpuno nove – Banga selo i grad The Rift Plane. Uvedena su i tri stila igranja koji se biraju swipeovanjem prsta po touchpadu na upravljaču. Od Ket može da se napravi okretna spretnica, ukoliko se izabere takozvani Lunarni režim ili, pak, neustrašiva ratnica čiji udarci pomeraju protivnicima kosti iz ležišta (u pitanju je Jupiter režim). Možete da odaberete da igrate i klasičnim stilom koji predstavlja balans između dva prethodno pomenuta. Zanimljivo je da je igra podeljena na tri poglavlja i da, ako budete rešili da obavite sve sporedne misije, donosi do 40 sati igranja. Praćenje isključivo glavne priče u velikoj meri utiče na skraćivanje dužine trajanja, pa ako u tom slučaju uspete da izvučete 20 sati iz igre, budite srećni. Prijatno iznenađenje je što, iako vas očekuju mnoge borbe i obračuni sa bossevima, akcenat nije uvek na suvoj akciji, već postoje i avanturistički elementi (osnovni), baš kao i brojne prateće priče putem kojih saznajete nešto više o likovima sa kojima stupate u interakciju. Odluke koje usput donosite ne utiču na tok priče, što nam govori da je radnja zapravo linearna i da „klizi” po unapred postavljenim šinama. Open-world orijentisanost pomaže da se monotonije razbije i donekle maskira predvidivost i igra to dobro radi.

Sledeći veliki plus su tehničke karakteristike. Gravity Rush 2 uvijen je u crtano-stripsku košuljicu koja neodoljivo podseća na Borderlandsov stil renderovanja. Da budemo pošteni, ovde su tehničke karakteristike, a pogotovo grafika i animacija, dignuti na viši nivo i ne možete, a da ne uživate u primenjenim rešenjima. Autori su namerno izbegli klasične međuscene, i odlučili su da događaje pojašnjavaju strip-rolnama koje prati naročit stil crtanja i fantastična muzička podloga. Da bi se sve to dodatno „skockalo”, izbačen je voiceover i likovi naizgled izgovaraju reči na japanskom jeziku. Možete da prepoznate neka imena, lokacije i fraze, ali se tu sve i završava. Jednim potezom ubijene su dve muve, jer se čuva originalna zamisao autora kako igra treba da zvuči, i atmosfera se ne ruži engleskim voiceoverom. S druge strane, japanski vam neće parati bubne opne jer ćete imati utisak da čitate nekakav multimedijalni strip, a ne da gledate obične međuscene. Dijalozi su kratki i britki, veoma retko se dolazi u situacije da upadnete u „živo blato” i morate da čitate hrpetinu teksta sa ekrana, jer je neki od likova dobio napad i drži monolog. Balans je savršen i postignuta je odlična dinamika između akcije i međuscena.

Iako ostavlja snažan utisak, Gravity Rush 2 pokazuje nekoliko previda i konceptualno-tehničkih promašaja. Uz maksimalnu objektivnost, radnja nam se u pojedinim momentima čini previše naivna, kao i odnosi među likovima i njihovo ponašanje. Gravity Rush 2 se kreće brzo kao francuski TGV, i to casual igračima može da zasmeta. Ako volite Mangu i Anime, ovo vas neće toliko uznemiriti, jer ste oguglali ili takvu postavku stvari volite, ali šta je sa ostalima? Uz svu volju i želju, sa likovima jednostavno ne uspevate da se povežete – ponašaju se nesmotreno, nelogično i ne možete da se otmete utisku da su u pitanju klinci zarobljeni u telima odraslih osoba. Ako se ovo izuzme, sledeći veliki problem je upravljanje koje donosi nedoumice u situacijama kada je potrebno izuzetno brzo reagovanje. Kroz vazduh ne letite kao Supermen, već više kao ragdoll koju je neko odlučio da prebaci sa jednog mesta na drugo – nema nikakve elegancije u tome. Specijalne moći su na početku izuzetno zanimljive, da bi vam u mnogim situacijama bilo zabranjeno da ih koristite. Kao da detetu neko otme iz ruku slatkiš, ili omiljenu igračku. Konačno, tokom igre nemate priliku da upravljate drugim likovima, a samim tim ni da sagledavate dešavanja iz njihovih uglova. Priča ostavlja mogućnost za tako nešto, međutim autori su odlučili da ovog puta samo Ket bude u fokusu. Gravity Rush 2 je singleplayer igra koja ne predviđa online okršaje, pa čak ni kooperativni režim igranja.

U mesecu koji je tradicionalno siromašan AAA naslovima i koji uglavnom služi za svođenje računa i oporavljanje od novogodišnjih praznika, igranje Gravity Rusha 2 nameće se kao logično rešenje. Uz Final Fantasy XV, ovo je jedan od retkih naslova koji izlazi iz klasičnih „J” okvira i nenametljivo pokušava da koketira sa konzumentima van Zemlje izlazećeg sunca. Ima mana, ima komičnih situacija, ali smatramo da su autori korektno obavili posao. Kočnicu može da predstavlja podatak da vam se zbog svega rečenog igra neće dopasti, jer ne spada u tvrdokorne izdanke žanra. Takođe, veza sa Anime i Manga naslovima je i dalje veoma snažna i možete smatrati da je valja oslabiti, kako bi sinergija bila vredna ulaganja slobodnog vremena. Gravity Rush 2 će vam se ili dopasti, ili neće – to je jedan od onih naslova kod kojih sredina jednostavno ne postoji.

Vladimir PISODOROV