U dalekoj budućnosti u kojoj postoji samo rat možda će doći do zamora materijala vezanog za iznajmljivanje Warhammer 40K licence radi štancovanja igara čiji kvalitet Games Workshop odavno ne kontroliše, ali, dok se to ne desi, uživaćemo u poplavnoj saturaciji tržišta svim i svačim.

Ako ništa drugo, Warhammer 40.000: Sanctus Reach je klasičan uradak na tu temu, igra koja tvrdo korača utabanom stazom i ne pokušava da bude eksperimentalna ili da izmišlja neke specijalne kerefeke. Potezna strategija u kojoj se marinci (Space Wolves chapter) tuku s orcima tokom njihovog WAAGHA na sistem Sancus Reach koncipirana je u taktičkom maniru small unit actiona. Umesto bataljona iz Warhammer 40,000: Armageddona, koji je esencijalno reskinovani Panzer General, Sanctus Reach više naginje poteznoj iteraciji Dawn of Wara, naravno, bez nivoa produkcije i šmeka koji karakterišu taj raskošni serijal. Ovde ćete baratati pojedinačnim vozilima i dvočlanim ili tročlanim pešadijskim timovima i sukobljavati ih sa orkškim ekvivalentima na relativno malim mapama generičkog karaktera.

Sagledan sa strane pukog kvantiteta, Warhammer 40.000: Sanctus Reach je sadržajno bogata igra. Pored dve masivne single-player kampanje, u igri postoje skirmish i multiplayer modovi, kao i robustan editor kampanja u okviru kojeg možete režirati sopstvene vinjetice epskog klanja marinaca i orkova. Editor je, nažalost, tematski ograničen nedostatkom drugih rasa, tako da je njegova „hobistička” upotrebljivost mala. Sa vizuelne i produkcijske strane, evidentno je da se radi o indie igri čiji autori nisu raspolagali riznicom imperijalnog kalibra. Vidljiva je oštra disproporcija između kvaliteta i detaljnosti 3D modela i sivo-braon mapa u koje nije uloženo mnogo truda.

O mehaničkoj komponenti igre pisano je u prošlom broju (rubrika „Prvi utisci”), tako da nema poente ponovo se osvrtati na to, već odmah valja preći na big picture. Komandni interfejs u single-player kampanji pokušava da ostvari utisak nelinearnosti koja realno ne postoji. Prva i svaka četvrta misija nakon nje su „story” misije koje su uvek iste i imaju složenije postavke, dok je gro kampanjskog sadržaja „randomizovan” u formi obaveznih skirmish misija koje kao „birate” na mapi. Realno, nikakvog izbora nema jer ih morate komplet odraditi ako želite da otključate story misiju i kampanje privedete kraju. Neki developeri se trude da zamaskiraju filler misije i sadržaj koji veštački produžava igru, ali ekipa iz Straylight Entertainmenta je suptilna kao dreadnought u staklari i tera vas da jedete neslanu pogaču dok se ne raspadnete: dve trećine sadržaja igre čine random misije na random mapama koje nemaju nikakvu poentu osim skupljanja XP-a za automatsko levelovanje jedinica. Ni na proces levelovanja nemate nikakvog uticaja jer se sve svodi na obaveštenje na debriefing ekranu o tome koja jedinica je levelovala i kojim dodatnim komadom opreme je počašćena. Osećaj kontinuiteta postoji u smislu da se preživele jedinice prenose iz misije u misiju.

Zašto su moderni porno filmovi najčešće dosadni, a soft erotska ostvarenja poput serijala „Emanuela” ili filma „Vrele noći Jozefine Mucenbaher” zabavna za gledanje? Zato što su prvi zasnovani na fiziologiji i kinematici snošaja, dok drugi u srži imaju toplu ljudsku priču i ličnosti sa različitim motivacijama i stremljenjima. Sanctus Reach ima isti problem kao pornografija jer je iskustvo u igri svedeno na užitak u bazičnoj fiziologiji borbe, koja možda verno simulira tabletop iskustvo, ali je ispošćena u sferi bilo kakvog karaktera. Kada se šibate za zelenim stolom, bacate kockice i pomerate plastične marince, ljudski protivnik i miris njegovog straha daju vam potrebnu dozu leptirića u stomaku. Sličan osećaj imate kad igrate neku od Warhammer 40K igara iz serijala Dawn of War, koje su standardno prepune fantastično napisanih i još bolje odglumljenih dijaloga, fragmenata lorea i karikirane militantne teokratičnosti. Ovde sve to nedostaje. Misioni brifinzi u kampanji svode se na nekoliko opštih rečenica, i to samo za story misije, dok u obaveznim skirmish misijama imate samo mapu sa strelicama i opisom zadatka (osvoji strateške tačke u centru itd.). U igri postoje heroji, ali su pošteđeni svake interakcije s trupama (ili jedni s drugima) koja se ne svodi na borbu i kretanje. Da nije povremenog borbenog pokliča u inicijaciji napada, imali biste utisak da igrate interaktivni udžbenik iz obligacionog prava ili nešto još dosadnije. Ovo je zaista šteta jer je red Space Wolves marinaca drugačiji od klasičnih fanatika besmrtnog imperatora. Vukovi su pseudovikinzi sa unikatnom genealogijom i sistemom vrednosti i verovanja, tako da je njihova smislena literarna/gejming obrada mogla da bude zaista posebna. Da li zbog nedostatka novca ili manjka talenta developera, toga nema čak ni u pokušaju...

Iako ima solidnu taktičko-mehaničku osnovu, Warhammer 40.000: Sanctus Reach nije igra za opšte fanove ratnih SF strategija jer je obim brljanja i nedovršenosti jednostavno prevelik. Međutim, igrači tabletop Warhammera, pogotovo fanovi vukoliko-vikingolikih marinaca čije jedinice niko nije imao prilike da testira u formi kompjuterske igre, Sanctus Reach mogu doživeti sasvim drugačije. Još ako su fanovi PBEM multiplayera i petljanja po editorima, biće na šestom nebu.

Miodrag KUZMANOVIĆ