Iz kuhinje finskog studija Reborn Games dolazi nam Urban Empire, upravljačka simulacija koju izdaju trenutni vlasnici serijala Tropico, Kalypso Media Digital. Ne pominjemo Kalypso i Tropico tek tako, jer je Urban Empire varijacija na temu popularnog simulatora diktatorstva.

U Urbanoj Imperiji stavljeni ste u ulogu gradonačelnika u izmišljenoj državi Svareliji, koja započinje kao deo K-und-K monarhije. Radnja se odvija od 1820. do 2020. godine i igra je podeljena na pet era, tokom svake vodite drugi lik iz iste dinastije. Svoju familiju birate na početku i ona utiče na likove koje ćete voditi, porodičnu priču i odnose sa strankama. Dinastičke priče su prepune klišea, a likovi oličenje stereotipa, pa se replay zbog priče ne isplati, jer ona ne utiče preterano na samu igru. Pored kampanje, tu su i tri scenarija.

Na početku gradite prvi kvart grada jednostavnim razvlačenjem mreže ulica, da biste kasnije dodavali kvartove, unapređivali infrastrukturu svakog od njih i gradili objekte posebne namene koji donose benefite celom gradu (luka, elektrana...). Možete da određujete namenu kvarta (rezidencijalni, industrijski...), da dodajete kvartu građevine, poput škole i bolnice, i da upravljate gustinom naseljenosti. Grad se uglavnom sam razvija, mikromenadžmenta nema, a statistika nije preterano relevantna, pa je ovaj segment igre siromašniji u odnosu na punokrvne simulatore izgradnje gradova. Drvo tehnologija je podeljeno u pet era i kad istražite neku od tehnologija, ona vam donosi bonuse, nove vrste građevina i nove zakone.

Ono na šta igra najviše polaže je simuliranje politike. Kao gradonačelnik ne donosite odluke, već ih predlažete gradskom veću. Većnici su podeljeni u političke stranke i glasovi zavise od političke orijentacije stranaka. Možete uticati na stranke pre glasanja putem opcija da molite, zahtevate ili pretite, čime trošite dobru volju kod stranaka. Proceduru razmatranja odluka možete znatno ubrzati trošeći sopstveni novac ili prestiž. Politika je, nažalost, šturo odrađena i brzo postane monotona. Tu su i karakterne osobine vašeg lika, te stranke i njihove vođe, ali igra ne uspeva da dočara dinamiku političkih odnosa i sve se svodi na kliktanje moli/preti kad ustreba. Igra mnogo propušta, u smislu korupcije, jer bi dobro došla mehanika odnosa sa parapolitičkim akterima, poput sindikata ili crkve, kao što smo videli u This is the Police.

Stanovništvo vam pruža feedback u vidu Kruga života, seta šest parametara koji određuju sreću stanovnika, koji nisu preterano bitni u prve dve ere kampanje, jer ste carski nameštenik kog nije moguće smeniti, dok u kasnijim erama možete izgubiti izbore, a samim tim i igru. Kako napredujete, stanovništvo ima sve veće prohteve po pitanju elemenata Kruga života koje morate ispuniti.

Autoru ovih redova smeta što igra nameće liberalizam našem napaćenom igraču kroz medijum od kog ovaj prvenstveno očekuje zabavu (i prstohvat eskapizama), a ne propagiranje ideologije sumnjivog kvaliteta. Dok su rantovi namenjeni prethodnim ostvarenjima vršili propagandu kad se baš, baš zanesu u narativu, ovde je u pitanju ideologija koja kvari gameplay.

Političke stranke se nalaze na koordinatnom sistemu, na kom postoje dve ideološke ose koje su veoma konfuzno izvedene

(konzervativno/liberalna osa predstavlja autoritativno/ libertarijansku, a levo/desna konzervativno/liberalnu) i loše implementirane, jer stranke odbijaju da se ponašaju u skladu sa svojom pozicijom i konstantno preduzimaju nebulozne i kontradiktorne akcije. Iako izbor ideologije navodno postoji, skoro je nemoguće biti pravi konzervativac, neuporedivo je lakše biti liberal. Zakoni redom imaju progresivistički flavor i nemaju značajnijih negativnih posledica, a ako igrač ne radi na takvoj agendi, sami gradski oci će izglasavati zakone, pa vama ostaje samo da ih potvrdite (ako odbijete, nećete dobiti bonuse). Pošto se stanovništvo ne buni kad mu dižete porez, samo im treba davati progresivne zakone čije ćete implementiranje plaćati njihovim parama, pošto se, valjda, to tako radi u Finskoj. Religija je nebitna, a porodica konzervativnih aristokrata predstavljena je kao na komunističkim pamfletima. Sve bledi pred drvo tehnologijom, gde vidimo da su na istom nivou, istog značaja i sličnih benefita neke zaista bitne stvari (npr. satelitska tehnologija ili transplantacija organa) i neki društveni fenomeni koji se računaju pod progres (npr. seksualna revolucija ili kulturna razmena). Da, dobro ste čuli, po autorima igre su, slobodna ljubav hipika i medicinska procedura koja je spasla milione života, egal, jednako važne za društvo. Čitati benefite koje drvo tehnologija pridaje seksualnoj revoluciji je urnebesno, recimo – deljenjem kontraceptivnih pilula popravljate merila društvenog života, zabave, zdravlja i bezbednosti(?!) za sve građane, dok besplatni abortusi donese rast skora u svih šest kategorija za žene, što je neverovatan bonus, jedan od boljih u igri, i pritom nema negativnih posledica, ni po vas, ni po grad. U borbi nećete uspeti da očuvate tradicionalne svarelijske vrednosti, ili da igrate u skladu sa tradicionalnim vrednostima vaše real life kulture. Ipak je ovo igra iz Skandinavije.

Grafika u ovakvom ostvarenju nije preterano bitna, ispunjava svrhu, pa možete da posmatrate život vaših građana iz raznih uglova, jer ionako nećete imati pametnija posla dok veće veća o vašim predlozima. Zvučna podloga je neupadljiva i za mute dušu dala. Bagova ima koliko hoćete i neki su poprilično zaguljeni, ali u Rebornu se radi na njihovom ispravljanju.

Verovali ili ne, naivna propaganda u igri nije mnogo uticala na konačnu ocenu. Ova igra je bagoviti mediokritet koji ne bismo preporučili ni zagriženom liberalu zavisnom od upravljačkih simulacija kome 40 dolara u džepu baš smeta.

Srđan BRDAR