U dalekoj budućnosti, ljudska rasa je nestala sa lica Zemlje, a njeno mesto preuzeli su roboti. Kada u jednom trenutku novi, metalni Zemljani prime poziv upomoć sa udaljene planete Trankopije, odlučuju da majušnog robota Kobalta spakuju u svemirski brod i pošalju ga u spasilačku misiju. Pola veka kasnije Kobalt konačno stiže do svog odredišta, ali prekasno – na površini planete zatiče posmrtne ostatke nekadašnjih ljudskih kolonista i armiju poludelih robota koje je na bivše gospodare nahuškalo drevno biće po imenu ETAC. Hladan kao č(m)elik i uprkos obeshrabrujućem stanju na terenu, opremljen najmodernijim spravama za piling iz bogate ponude kozmetičkog salona „Remzi Bolton” i ispraćen šašavim brodskim kompjuterom sa kojim nikada ne zna na čemu je, Kobalt rešava da svoj zadatak kako-tako ipak privede kraju...

Na prvi pogled čini se da je Cobalt još jedan u nizu metroidvania naslova kojima nas razvojni timovi prosto zatrpavaju poslednjih nekoliko godina, ali ovaj ionako kompleksan koncept dodatno usložnjava pojedinim osobinama pozajmljenim iz Mega Man serijala, odnosno mehanikom twitch shootera prevedenom u dvodimenzionalno okruženje. Istraživanje ogromnih nivoa i hubova svojim terapeutski umirujućim dejstvom ume da zavara jer istog trenutka kada naiđete na protivnika i akcija počne stvari se odvijaju vrtoglavim tempom, pa se lagano njuškanje po ćoškovima ekspresno pretvara u igru života i smrti za čiji su pozitivan ishod presudni dobri refleksi. Limenkov arsenal se deli na tri grupe: mlatilice za blisku borbu, razne pucaljke za daljinske okršaje i sijaset eksplozivnih naprava, što sve zajedno dovodi do broja od preko sedamdeset različitih komada naoružanja. Oružje za borbu prsa u prsa je zbog kratkog dometa uglavnom beskorisno i poslužiće jedino kada ostanete bez džebane za nešto ubitačnije, puške i pištolji automatski nišane protivnika (što više odmaže nego što služi svrsi), dok je ciljanje granatama znatno teže jer zbog rudimentarnog fizičkog modela direktno zavisi od ubrzanja lika u momentu izbačaja. Čučanjem se aktivira štit koji će izdržati par pogodaka pre dezintegracije, a u situacijama kada prema vama hitaju brzometni projektili od ključne pomoći biće kotrljanje i bullet time mod koji se automatski aktivira i traje nekoliko sekundi. Pošto je AI vrhunski (ili prevarantski, u zavisnosti od tačke gledišta) i reaguje brže od vas, partizanski juriš se uglavnom ne isplati, već je potrebno pažljivo isplanirati akciju (što ne važi u online režimu jer mali Kim ne čeka nikoga). Tokom putešestvija po Trankopiji, skupljanjem novca i nacrta koji uglavnom ostaju iza ubijenih „glavonja” Kobaltu će se otvoriti mogućnost nadogradnje oklopa i proizvodnje razornijeg naoružanja. Da se sve ne bi završilo beskonačnim tumaranjem i puškaranjem, na pojedinim lokacijama raspoređene su i proste arkadno-logičke mini-igre koje se aktiviraju prilikom obijanja sefova, hakovanja terminala i „frikovanja” brava putem zvučnih signala koje će kod starijih čitalaca sumnjivog morala (i istražnih organa MUP-a) probuditi uspomene na maltretiranje telefonskih linija „plavim kutijama” i zviždanje u slušalicu.

Iako story režim pruža poštenih desetak sati zabave, on je tek lagano predjelo koje prethodi švedskom stolu sadržaja razvučenom kroz pet trenutno dostupnih modova (najavljeno ih je još nekoliko za naredni period) smeštenih na preko osamdeset mapa, pa će svako naći igrački režim i okruženje po svom ukusu. Survival podrazumeva borbu protiv nadirućih talasa protivnika izdeljenu po rundama, tu su zatim razni vremenski ograničeni izazovi, klasični FFA deathmatch, varijanta CTF koja se u Cobalt univerzumu zove capture the plug i team strike koji je očigledno inspirisan Counter-Strikeom. Svi navedeni modovi su dostupni ne samo online već i solo igračima, a zlatnu medalju zaslužuje lokalni kooperativni mod na jednom računaru. Svoj učinak, bilo da je postignut offline ili na mreži, možete da pratite na globalnoj tabeli (valja upozoriti da to negativno utiče na samopouzdanje). Ako vam silne mape koje stižu uz igru iz bilo kog razloga dosade, autori su mislili i na to i ponudili editor nivoa. Sa tehničke strane Cobalt ne izuva iz cipela, mada je za pohvalu proizvoljno i odvojeno podešavanje vrednosti za frame i refresh rate što retko kad padne na pamet i „većim” timovima koji još uvek ignorišu postojanje LCD ekrana sposobnih da osvežavaju sliku više od 60 puta u sekundi. Osrednja grafika dobija prelaznu ocenu, a znatno višu zaslužuje muzički melanž spravljen od savremenih žanrova i elektro-popa osamdesetih.

Reklo bi se da je pet godina, koliko je Cobalt „odležao” u razvojnoj fazi, više nego dovoljan period za peglanje svih rubova, pogotovo kada je reč o samom temelju oko koga se zida sve ostalo – gameplayu. Međutim, igra manjka na ovom polju u kritičnim pod-segmentima. Ne samo što detekcija pogodaka prečesto ume da omane, već su same kontrole prekomplikovane i ako u početku ne deluje tako – verujem da prosečnom Koreancu nije problem da u tri deseta dela sekunde izvede skok, salto, ispali rafal, baci granatu, mahne publici i dovrši protivnika melee oružjem, ali će ostali smrtnici umršenih prstiju prelako da izgube život u većini slučajeva bez obzira na to koliko im se učinilo da su konačno apsolvirali sve tehnike. Doduše, zaguljenost kontrola treba uzeti sa rezervom jer to očigledno nije smetalo desetinama neznanih junaka kojima sam poslužio kao krpa za brisanje patosa u online okršajima, uprkos tome što sam matori „kvejker” odavno naviknut na twitch principe. Ako uspešno savladate komandni sistem, pored toga što komotno možete da se prijavite za službu u Korejskoj narodnoj armiji, Cobalt će vam otvoriti nesagledivu riznicu materijala, kako u solo varijanti tako i putem brojnih multiplayer modova (pod uslovom da volite da vas biju).

Jan ČMELIK