Nekada davno, ime studija 3D Realms bilo je sinonim za razuzdanu zabavu i vrhunski kvalitetne i zarazne naslove. Nakon zlatnog perioda ranih FPS-ova, ova kuća je prerasla u pošalicu i otelotvorenje odugovlačenja izdavanja igre zarobljene u razvojnom paklu. Poslednjih nekoliko godina mogli ste da steknete utisak da je 3D Realms ponovo na igračkoj sceni gde se bori za povratak na put stare slave, pre svega rimejkovima i ributovima franšiza koje su im donele originalni prestiž. Istina je mnogo tužnija. Maratonski razvoj igre Duke Nukem Forever efektivno je ubio 3D Realms, a nekolicina studija okupljenih oko izdavanja ovog naslova pocepalo je vlasništva slavne kompanije kao jato pirana nespretnu kapibaru. Tako je danska kuća Interceptor Entertainment, čija egzistencija počiva upravo na štancovanju igara po tuđim licencama, kupila pravo na korišćenje imena 3D Realms u želji da lako izvuče uloženi keš eksploatacijom slavnih naslova. Ipak, njihove planove da naprave igru Duke Nukem: Mass Destruction pomrsio je Gearbox Software koji je u komadanju 3D Realmsa završio kao vlasnik franšize Duke Nukem.

Umesto da napuste brod koji tone, Interceptorci su rešili da od Dukea naprave ženskog kiborga, minimalno redizajniraju protivnike i završe ovaj naslov pod imenom Bombshell. Da stvari budu još čudnije, osnovna premisa, priča i okruženje ove igre sadrže sve komponente koje zapravo obećavaju jedan veoma zabavan naslov. Akcioni RPG čiji glavni protagonista je okorela ratnica koja kao Duke Nukem prosipa one-linere dok tamani monstrume – super! Interesantni vanzemaljski svetovi izvedeni u engineu Unreal 3 – odlično! Generička priča koja pred vas stavlja horde čudnih stvorenja koje kosite u dinamičnoj borbi i provodite sate i dane skupljajući mastan loot i budžeći svoj digitalni alter-ego do neslućenih visina – zašto ova igra već odavno nije hit?! Ispostavlja se da nakon više od godinu dana odlaganja, i ukupno preko četiri godine razvoja, igra Bombshell nije stigla u prodaju u formi besprekorno ispoliranog naslova, naprotiv.

Neinventivnost osnovne priče iza Bombshella u jednakoj meri osvežava i budi nostalgiju za starim vremenima kada se sve majstorilo na isti kalup. Shelly „Bombshell” Harrison je nekada bila odlikovani pukovnik timu Global Defence Force, ali nakon neuspele akcije ostaje teško povređena. Shelly prihvata posao u privatnom sektoru i dobija kibernetske dodatke zahvaljujući kojima postaje opasnija nego ikada ranije jer je sada njeno telo kolekcija vatrenog i hladnog oružja. Vatreno krštenje stiže u vidu rase Kyrr, okrutnih vanzemaljaca koje je na Zemlju doveo vaš stari znanac, ludi profesor Heskel. Shelly kreće u bespoštednu borbu sa vanzemaljcima koja će je odvesti na nekoliko fantastičnih svetova.

Od prvog kontakta sa igrom jasno vam je da postoji veliki raskorak između konvencionalnog poimanja šta akcioni RPG treba da bude i onoga što su nam predstavili tvorci Bombshella. Kontrole su blago rečeno stupidne. Junakinjom upravljate kursorskim tasterima dok mišem nišanite i pucate na neprijatelje. To samo po sebi nije problematično. Uostalom, genijalni minimalistički klasik Crimsonland utemeljen je upravo na takvoj upravljačkoj šemi. Razlika je u tome što u Bombshellu ova šema prosto nije dobro implementirana, nemate utisak dovoljne kontrole nad svojim likom već je sve čudno i nezgrapno.

Nažalost, izgleda da je neko u razvojnom timu ove igre ubeđen da Bombshell nije akcioni RPG nego pucačina. Problem je u tome što je upravljanje, koje bi bilo sasvim korektno za FPS ili TPS, vrhunski nezgrapno kada igra ima izometrijski prikaz. Na to se dodaje činjenica da je neprijatelja relativno malo, da imaju previše zdravlja i da izbegavaju vaše hice kao da su žitelji Matriksa. Ipak, njihov napad je još traljaviji od vašeg pa nisu u stanju da vas eliminišu, nego ćete vi da rešite njih pre nego oni vas. Suprotnost dosadnim obračunima sa običnim protivnicima su nebalansirano teški boss fajtovi. Da čovek ne poveruje, razvojni tim je nakon izdavanja igre krenuo da patchuje silne propuste, pre svega rebalansiranje protivnika, ne bi li igra postala iole dinamičnija. Svakih par ubistava dobijate mogućnost „akcione eliminacije”, vrhunski ironično nazvanog featurea koji podrazumeva približavanje kamere da biste videli još detaljnije kako Shelly mrcvari sirote digitalne nemani. Ove animacije su spore, prekidaju ionako bolno trom tempo igre i ostavljaju utisak da mogu da se dopadnu samo osobama koje vole da muče male životinje ili imaju neki drugi, ozbiljan duševni problem.

Nakon što im konačno skratite muke, eliminisani protivnici za sobom umesto interesantne opreme ostavljaju vredni mineral kyrronit koji koristite za nabavku predmeta kod NPC vendora. Sâmo oružje nalazite na skriptovanim mestima i kada ga pokupite ono postaje trajni deo vašeg arsenala, kroz koji se šetate numeričkim tasterima, u skladu sa FPS tradicijama. Sem kyrronita na mapama nalazite bombe i municiju za oružja, ništa od traženja interesantnih oklopa, oružja sa različitim karakteristikama ili možda kibernetskih implantata. Ova igra je zvanično osamnaest svetlosnih godina iza isto toliko starog naslova Cybermercs – sramota. Smelost dizajnera Bombshella ogleda se u tome da patetičnu progresiju Shelly nazivaju RPG elementima. Tamanjenjem protivnika stičete iskustvo i sa svakim nivoom dobijate dva poena koje koristite za unapređivanje štita, skale zdravlja ili energije za korišćenje veština ili za jačanje jedne od te četiri veštine kojima raspolažete, ali koje na gejmplej utiču tek minimalno.

Nekada davno ime studija 3D Realms bilo je sinonim za kvalitet i zabavu, a zatim za razvlačenje željno očekivane igre. Danas je, nažalost, to ime postalo neonski znak koji upozorava igrače da izbegavaju otaljane naslove koji, iako postoje isključivo da bi kaljali uspomenu na klasike, čak ni u tome nisu uspešni.

Dragan KOSOVAC