Nakon monumentalnog uspeha platformske glavolomke Braid iz daleke 2008. godine, njen autor Džonatan Blou, čudak-genijalac i ikona indie igračke scene, povukao se iza devet željeznih vrata kako bi napravio svoje sledeće čedo. Uz osetno veći budžet i angažovanje sijaset umetnika različitih profila, posle dugih godina razvoja, najava i odlaganja, novi dijamant u kruni njegove karijere je konačno pred nama. The Witness je istraživačko-logičko-filozofska, setno-emotivna avantura iz perspektive prvog lica, koja je pre svega direktni omaž i naklon node-based avanturama od starine, pre svega legendarnom Mystu i njegovim nastavcima (najviše Rivenu), ali i nekim drugim klasicima ovog specifičnog i davno izumrlog žanra (Timelapse, Zork Nemesis i slični naslovi).

Od samog starta, The Witness je neosporno osveženje u moru video-igara koje nas zaskaču sa svih strana, jer vas ne vodi za ručicu, tapka po glavi, veselo blinkće elementima terena i upire prstom u marker koji označava gde treba da idete. Igra će vas, umesto toga, odvesti duboko u šumu (tačnije, na pusto ostrvo), nežno, ali hladno zagrliti, ostaviti samog i otići ne osvrćući se. Nema tutorijala, nema nikakvih objašnjenja, nema ni uvodne animacije ili vrtoglavih, in-engine sinematika koji se gledaju pet minuta pre početka svakog novijeg visokobudžetnog naslova.

Igru započinjete u dugačkom tunelu koji vodi na površinu u mali, razrušeni vrt na pomenutom napuštenom ostrvu. Prvo što upada u oči su velika energetska vrata koja onemogućavaju dalji prolaz, gomila ugaslih energetskih vodova koji se granaju od njih, i panele koji se nalaze na njihovom drugom kraju. Rešavanje problema na ovim ekranima je glavni i ponavljajući element gameplaya oko kojeg se vrti najveći deo same igre. Inicijalno, poenta svakog rešetkastog lavirinta na njima je povezivanje početne i krajnje tačke energetskim tragom koji igrač „ispisuje” po ekranu. Jednom kada nađete pravo rešenje (ili više njih), panel će ostati osvetljen i aktivirati ono sa čime god da je povezan (drugi panel, vrata, nešto sasvim treće diljem ostrva). U početku ovo deluje (i jeste) trivijalno, ali se problemi usložnjavaju (i linearno i nelinearno) dok napredujete kroz igru. Tako zagonetke jednog tipa postaju sve kompleksnije, zatim postaju sve raznovrsnije, to jest, dobijate pristup većem broju tipova izazova (o tome malo više u daljem tekstu). Na kraju, tu dolazi i do kombinovanja različitih vrsta zadataka, uz mnogo pratećih, otežavajućih faktora kao što su, na primer, izlomljeni, sakriveni ili zaklonjeni delovi lavirinta.

Kada prođete kroz energetsku prepreku pomenutu na početku, ostrvo se širi pred vama u svoj svojoj lepoti i zaguljenosti, bez ijednog živog stvora kog biste sreli usput, pružajući vam slobodu da se zaputite apsolutno u bilo kom pravcu bez ikakvih ograničenja. Svet Witnessa je nemilosrdno ćutljiv na bilo kakve pokušaje igrača da shvati gde se nalazi, šta se dešava i šta se traži od njega. Ovo u isto vreme pruža naboje emotivno-intelektualne satisfakcije koji zabruje kad god uspešno rešite neku od zagonetki ili na terenu pronađete neki vizuelni-umetnički trag, čije vam značenje stalno i volšebno izmiče. Sâmo ostrvo izdeljeno je na nekoliko logičnih vizuelnih celina (šuma, močvara, snežni vrh, pustinjski hram, razrušeni gradski trg, i tako dalje) koje su besprekorno uklopljene jedna u drugu, uz gomilu uverljivo dizajniranih arhitektonskih elemenata (vetrenjača, kućice i bunkeri ili hramovi) koji deluju kao nešto iz nekog predivno-bajkovito-košmarnog sna iz kojeg ne želite da se probudite.

Problemi i zadaci na panelima, kao što rekosmo, dolaze u više vrsta ili kombinacija. U jednom slučaju potrebno je samo odvojiti raznobojne elemente, u drugom se jednim potezom simetrično iscrtavaju dve putanje koje ne smeju da se ukrste, u trećem rešenje počiva na konstruisanju prepoznatljivih Tetris oblika. S obzirom na nelinearnu prirodu kretanja po ostrvu, zagonetke nisu geografski balansirane, i često ćete naletati na prave koske u blizini nekih drugih, koje su lagana boza. Bez nepotrebnog spojlerisanja, reći ćemo samo da je čamac vaš najbolji prijatelj na početku igranja, i da prvo odrađujete nizove vezanih panela, jer vas postepeno uče logici rešavanja određenog tipa problema. Najvažnije od svega je da uvek budete svesni svog okruženja, jer rešenje velikog broja panela direktno zavisi od spoljašnjih faktora. U stvari, nećemo dalje da opisujemo zagonetke jer su lepota i draž ove igre upravo u samostalnom otkrivanju rešenja i „A-ha!” momentima. Problemi su maestralno osmišljeni i uvek počivaju na ustanovljenoj logici, koju je ponekad potrebno posmatrati iz iskrivljene perspektive, ili u kombinaciji sa nečim drugim na šta ste već ranije naišli.

Ekrani i lavirinti na njima su zapravo samo površinski sloj igre i jak kostur na kojem se nalazi još puno tajnovitog i fantazmagoričnog sadržaja. Bez previše spojlovanja ili usmeravanja, pre ili kasnije ćete početi da u svetu Witnessa primećujete čudne stvari koje zahtevaju mnogo više pažnje i posmatranja od pukog trčkaranja od jednog do drugog terminala. Čemu služe crni, ćutljivi monoliti razbacani po ostrvu? Šta predstavljaju ljudske i životinjske statue koji se nalaze na sve strane? Da li se iza svega kriju neke kratke, samostalne vinjete ili je sve na neki način povezano u jednu veliku, kompleksnu priču? Zašto su razmešteni na određenim mestima baš tako kako su razmešteni? Zašto je taj oblak iznad pustinjskog dela jedini crn i šta to znači? Zašto je baš ovaj zid prošaran baš ovako aranžiranim cvetnim motivima? Zašto su svuda razbacani diktafoni sa filozofsko-psihološko-religijsko-evolutivnim mislima i opservacijama iza kojih stoje stvarne ličnosti? Čemu služi podzemni bioskop u kojem se projektuju inserti iz filmova i dokumentarni prilozi u sličnom stilu? „Hm, sa ovog zvonika i baš iz ovog ugla, ta kombinacija ulaznih vrata u daljini, puta koji vodi do mosta i rečnog toka neodoljivo podseća na vrstu putanje koju inače iscrtavam po terminalima... Pitam se šta će se desiti ako pipn....Hej!!”

The Witness je prepun ovakvih momenata, i to je ono što ga čini vanserijskom igrom u širem smislu, jer ne podleže klasičnim konvencijama karakterističnim za ostale naslove. Nema jasnog cilja kojem težite, nema jasnih sporednih zadataka, nema jurnjave za bonusima i 100% kompletiranjem. Čak i kada ste ubeđeni da ste iscedili sve što igra može da ponudi, nikada nećete biti sigurni da negde nije ostalo nešto što vam je promaklo, neka vrata, prolaz ili zvrčka koju ste prevideli (bilo kakvo konsultovanje YouTube rešenja će svaki igrač koji drži do sebe propratiti gospodskim dizanjem brka i gnušanjem). Sâm autor tvrdi da u igri postoji zagonetka koju će biti u stanju da reši samo 1% igrača. Najgore i najbolje od svega je što verovatno nećete biti ni svesni da ste je rešili čak i ako uspete u tome.

Aleksandar DINIĆ