Voleli li je ili ne, za gospojicu Laru Kroft se ne može poreći da je od svoje premijerne igre, originalnog Tomb Raidera pre čitavih 20 godina, postala instant ikona pop kulture u širem smislu. Na stranu adolescentske fantazije koje su bile probuđene neverovatno proporcionisanim, špicastim oblinama lejdi Kroft, igrači su u Tomb Raideru konačno dobili dostojnu gejmersku zamenu za Indijanu Džonsa, sa gomilom kreativno dizajniranih grobnica, mehanizama i zagonetki koje je trebalo rešiti.

Od tada, gotovo svaki novi nastavak Larin avantura je u kotao inovacija dodavao nešto novo. Dvojka je upamćena po ravnopravnom učešću odlično skrojenih urbanih zona (delovi u Veneciji, kao i konačna potvrda paralele sa pomenutim filmskim arheologom). Trojka je ubacila mogućnost slobodnog biranja lokacija po svetu, kao i sporadične SF i horor elemente. Četvrti deo je gotovo celim svojim tokom bio rezervisan za Larine avanture u Egiptu, uz kratak prolog u kojem smo junakinju mogli da vodimo u njenim mlađim godinama, dok je petica bila retrospektiva Larinih neispričanih pređašnjih pustolovina, ponovo od detinjstva, pa sve do Matrixolikog finala, u skladu sa podnaslovom igre (Chronicles). Ozloglašeni šesti deo je ostao upamćen po (neuspešnom) eksperimentu sa konceptom klasičnih avantura gde je igraču omogućeno da slobodno posećuje šire, gradske zone, slobodnije komunicira sa likovima, kao i da vodi još jednog karaktera. Sve ovo je, u kombinaciji sa problematičnim kontrolama, izvođenjem i gomilom nezgodnih bagova sprečilo većinu igrača da iskopaju(!) sasvim solidnu igru koja se nalazila ispod svega toga.

Sedmica (Legend) nije dozvolila da je ovo pokoleba, zategla je opasač, uprtila verne pištolje, podigla ponosito grud...glavu, i vratila Laru na staze stare slave, sa poboljšanom grafikom, odličnim lokacijama, novim i korisnim planinarskim gedžetima i sličnom. Zatim je, na desetogodišnjicu, usledio osmi deo pod nazivom Anniversary, predstavljajući u isto vreme fantastičan rimejk prve igre i, sasvim objektivno, verovatno najbolju igru u serijalu Tomb Raider. Predivno redizajnirane, poboljšane i proširene lokacije iz prvog dela, upregnute u izvrstan grafički engine koji kvalitetom pleni i danas, uz poboljšane i slobodnije kontrole stvorili su igru kojoj se igrači klanjaju i neumorno vraćaju iz godine u godinu. Underworld iz 2008. godine, deveta igra u serijalu, nastavila je u sličnom stilu, sa novim, svežim setom lokacija inspirisanih nordijskom mitologijom, uz nekoliko fantastično osmišljenih zagonetki i mehanizama koji izazivaju strahopoštovanje i divljenje.

Čitavih pet godina posle toga, pretposlednja igra iz serijala, jednostavno nazvana Tomb Raider, prekinula je prepoznatljiv niz ustanovljen od ranije, predstavljajući hard reset serijala, sa odlukom da se priča ponovo vrati u vreme Larinih nežnijih godina. Sa jedne strane dobili smo sumorniju, prizemljeniju i filmičniju kvazi-preživljavačku platformsku avanturu namunjene grafike, dok je sa druge strane ubačeno previše orijaških akcionih i pucačkih scena, konstantno kontrirajući početnoj premisi o krhkom devojčurku koje se oporavlja od šoka nakon fatalnog brodoloma. Sem škrgutanja zuba starih fanova, koji su nekako izignorisali momente u igri kreirane za sigma-alfa-epsilon fratbro ekipu sa koledža, autorima igre je upala kašika u med i nakon finansijskog uspeha reseta serijala samo je bilo pitanje trenutka kada će sledeći deo ugledati svetlost dana.

Inicijalno deo nezgrapnog marketinškog plana da nova igra neko vreme bude ekskluziva konzole Xbox One (usled dominacije konkurentskog Playstationa), Rise of the Tomb Raider se krajem januara, po planu, pojavio i za personalne računare, dok će mrski Playstation puk morati da sačeka poslednji kvartal tekuće godine.

Priča mlađanu Laru vodi put mita o besmrtnom proroku i mesiji koji je poveo svoj progonjeni narod iz vrele Sirije ka hladnom Sibiru, gde su izgradili drevni grad Kiteš, koji negde u svojim nedrima krije „mistični artefakt neverovatnih i trenutno neimenovanih moći”. Ovaj put cela zavrzlama ima i jak personalni karakter, jer je upravo dotična legenda iz nekog razloga zaslužna za samoubistvo Larinog oca, a mlado devojče će tokom novog seta avantura morati da otkrije u kakvoj vezi je sve ovo sa porodičnom prijateljicom Anom, kao i plaćeničkom organizacijom pod nazivom Trinity, čiji su templarski prethodnici već pokušali da stanu na rep pomenutom proroku.

Igračima sa ovih prostora svakako će biti interesantno pomenuto podneblje u kojem se igra odvija. Tako se u igri prepliću Vizantijsko carstvo, napušteni ostaci komunističke ere i pravoslavni milje i ikonografija, što stvara odličnu finalnu atmosferu. Ovo se ogleda kako u vizuelnom tako i u sporedno-narativnom smislu. Tako se krećete kroz sovjetsku vojnu bazu i rudarski kompleks, nekoliko crkava i manastira gde otkrivate gomile audio-zapisa, poruka i spisa iz nekoliko vremenskih perioda, koji reflektuju događaje, ličnosti i postupke vezane za regiju oko pomenute baze i drevnog grada Kiteša. Sa druge strane, scenaristički dometi glavne „radnje fabule” su ravni i generički, uz puno klišea, nekoliko uočljivih (i manje uočljivih) obrta, i neizdržive momente Larinih unutrašnjih monologa, koji su puni konstantne zabrinutosti, napetosti, preterane drame i drugih preuveličanih momenata.

Po pitanju dizajna i mehanike igranja, Rise of the Tomb Raider očekivano sledi templejt svog prethodnika, proširujući ono što smo imali prilike da vidimo ranije. Ovo podrazumeva koloplet usmerenog istraživanja i tumaranja po pećinama i divljinama Sibira, istraživanje dva veća i jednog manjeg hub područja, impresivne i nepotrebne spektakularne momente koje je neko ukrao iz fijoke Majkla Beja, eksplozivna puškaranja sa Trinity zamlatama koja kao da su ispala iz neke desete igre, i istraživanje svega desetak hramova i grobnica koja počivaju na rešavanju određenih mehaničkih zagonetki (to je, inače, onaj manje bitan deo na koji u naslovu igre otpada samo pola reči).

Pomenuti habovi su praktično širi poligoni koji su uglavnom predviđeni za povezivanje sporednih, manjih nivoa na koje će vas voditi priča, i tu su pre svega da budu načičkani gomilom bonusa, predmeta, sporednih izazova i zadataka koje treba opajati ukoliko želite da kompletirate igru sa trocifrenim brojem procenata. Lov životinja radi mesa i koža, kao i skupljanje razbacanih resursa ponovo daju vajb preživljavanja u prirodi u stilu Bera Grilsa, ali brzo postaju sporedne i nepotrebne aktivnosti, koje su tu samo radi obezbeđivanja materijala za unapređenje opreme (oružja, planinarske sekirice, gedžeta, Larinih outfita i ostalog). Drvo veština sada još intenzivnije odiše unapređenjima koja su većinom fokusirana na borbu, puškaranje i razne, direktne ili indirektne, načine odstranjivanja neprijatelja. Neke nove, sporedne aktivnosti, takođe ne deluju najpromišljenije. Tako, na primer, istraživanjem murala, freski i simbola po zidovima podižete Larin lingvistički nivo na osnovu koga tumačite monolite koje sporadično otkrivate. Rezultat svega toga je otključavanje lokacija na mapi gde se kriju nekakvi drevni novčići kojima pazarite modernu opremu i naoružanje...

Hramovi i grobnice čije rešavanje počiva na pokretanju određenih mehanizama ili pravilnoj upotrebi okolnih elemenata i logičnom razmišljanju su lepo osmišljene, mada generalno male po dimenzijama i lagane za rešavanje, ako pravilno ispovežete šta se očekuje od vas. Nažalost, konstantna potreba stalnog usmeravanja i vođenja za ruku i ovde diže svoju ružnu glavu. Kamera se svaki čas fokusira i pozicionira tako da vam nameće u kom smeru treba da se krećete, pri čemu ne pomaže ni konstantno Larino „glasno” razmišljanje šta bi u datom trenutku trebalo sledeće da uradi. Naročit facepalm odjekuje zbog mehanike „plivanja” u igri, koja je svedena na strogo ronjenje ispod površine, bez mogućnosti da slobodno zaranjate, što još jednom efektno amputira igri istraživačke momente koji bi trebalo da budu stalno u fokusu. Kako li je neko zamislio da je važnije napucavanje i grubo stealth obračunavanje sa Trinity goonsima koji vas veselo čekaju na svojim obaveznim deonicama, a o njihovom respawnu kada se budete vraćali na prethodno odrađene deonice da i ne pričamo).

Grafički izgled igre je za par kopalja ispred prethodnika, uz gomilu odlično odrađenih i implementiranih vizuelnih efekata koji će pošteno oznojiti i jače konfiguracije, ali uz primetno dobro urađenu optimizaciju „motora” koji pokreće igru. Svet Risea je ekstremno detaljan i gotovo fotorealističan na momente, naročito po pitanju vanserijskog osvetljenja i nestvarno lepog prelivanja odbljesaka sunca na određenim površinama u igri. Česti sinematici sa licima protagonista i antagonista u prvom planu takođe su vredni divljenja. Možete samo da budete zabezeknuti načinom na koji su animirani njihovi pokreti i oči tokom razgovora (ovo naročito važi za Laru, uz famozno lelujanje svih pojedinačnih vlasi njene bujne kose). Audio segment igre je korektan, mada su izostale neke pamtljivije melodije, koje su uvek bili zaštitni znak starijih igara.

Kao napucana, visokobudžetna akciono-istraživačka igra, Rise of the Tomb Raider je odlično ostvarenje vredno sve pažnje koju dobija, ali kao deo serijala Tomb Raider, ovo je prilično mršav i ispodprosečan naslov. Najveći greh Risea je što ćemo sada verovatno ostati uskraćeni za neku paralelnu igru kojim bi na pravi način bila obeležena dvadesetogodišnjica Larinih puteštestvija. Rimejk drugog dela odrađen u stilu Anniversarija će verovatno ostati u top tri najbolje igre svih vremena koje nikad nisu napravljene... Shame, oh shame.

Aleksandar DINIĆ