Vremena se neumitno menjaju. Za kovitlac koji je čoveka umeo da uhvati i muči sve dok se magla u glavi ne raziđe, a reči se, kroz znoj na dlanovima i mastilo iz pera (bukvalnog ili virtuelnog) ne iscede na papir, nekad su kao medijum i sredstvo purifikacije/egzorcizma bili dovoljni novela ili roman. Sada priču možete da ispričate i na novije načine – putem avantura novog talasa. Kako stvari stoje, možda i nećemo morati da čekamo deceniju ili dve da bi one stasale u sredstvo sa dovoljno snage da bi se to što budu imale da ispričaju moglo nazvati umetnošću. Sarkazam na stranu, Layers of Fear nam donosi iskustvo koje je retko koja avantura „pripovedačko-šetačkog” karaktera do sada uspela da pruži.

U poređenju sa sličnim naslovima, igra ima najzaokruženiji kraj koji amaterske, antiklimaktične završetke drugih tematski sličnih ostvarenja ostavlja da se koprcaju u kaši koje su same zakuvale i u nju upale, a onda, uz puno duvanja i huktanja, beznadežno pokušavale da se iskobeljaju iz lonca. Ciklična priroda tragedije glavnog junaka koja se krajem igre ne završava, i koja se nikada neće ni završiti, ostavlja gorak ukus u ustima, teški miris melanholije pomešan sa truleži od koga se ljušte staromodne tapete u viktorijanskoj vili i vonj raspadajućeg ili spaljenog nameštaja.

Klaustrofobična atmosfera uskih, mračnih hodnika i prostranih salona u kojima je vazduh toliko gust da se može nožem seći, neće prijati svakom. Eventualna adaptacija ovog naslova za neki sistem virtuelne realnosti u budućnosti rezultovala bi bacanjem labilnijeg subjekta na kolena i neutešnim ridanjem uz vapaje za makar malo kiseonika. Ovde se ne radi o pukom dočaravanju horor iskustva koje igra nudi, koje je u najboljem slučaju prosečno (osim ukoliko se još uvek niste navikli na trzave fantazmagorične prikaze i jezive entitete koji vas čekaju kad se okrenete za 180 stepeni, jer imate utisak da vam nešto diše za vratom). Autori nisu imali nameru da namaknu nekoliko poena na račun jeftinih jump-scare momenata, već da igrača okruže teskobom koja će ga pritiskati dok igru ne završi.

Naravno, posebna pažnja poklonjena je dizajnu zvuka koji je glavna komponenta u tkanju specifične atmosfere Layers of Feara. Ako vas ne dokusuri smeh nevine dečice koja, jezivo se cerekajući, ponekad protrče kroz kadar, možda će vas u nedoumicu baciti škripa dasaka staroga zdanja, tarenje metala o metal i agonalni vapaji koje ljudske glasne žice, jednostavno, ne mogu da proizvedu. Na drugoj strani, ako ste stari ljubitelj kinematografskog horora koji se na sve ove stvari obično okrene na drugu stranu kauča i (iz dosade) promeni kanal pre nego što blaženo zadrema, Layes of Fear ipak ima šta da ponudi. Tih par trikova koje dizajneri vešto izvlače iz rukava kada to najmanje očekujete sprečiće vas da ovaj naslov tako lako otpišete.

U mehaničkom smislu, igra ima malo toga da ponudi. Glavni junak će se, kao po determinizmu koje mu diktiraju ostaci sopstvene nagrižene lucidnosti, po kući kretati poput animatroničkog uređaja sa unapred zacrtanom stazom kretanja. Vrata kroz koja ste ušli postaju smesta zaključana, dok u isto vreme samo jedan od izlaza postaje aktivan. Ponekad ćete za kratko uposliti moć zapažanja kako biste pronašli šifru za katanac na izlaznim vratima, i to je otprilike vrhunac onoga što Layers of Fear ima da ponudi u avanturističkom segmentu. Nema dijaloga niti zagonetki, samo beskonačnog bauljanja po vili u kojoj su sve zakonitosti logičkog zaključivanja odavno prestale da važe. Opresivna i bolesna atmosfera ispunila je svaku prostoriju u kući i oduzela glavnom junaku i poslednju moć logičkog rezonovanja, ostavivši ga da se sa demonima iz prošlosti bori koristeći poslednje odrpane ostatke napaćenog uma. Sa prirodom tragične priče koja se odmotava sa svakim našim korakom upoznajemo se putem dokumenata razbacanih po fiokama i škrinjama, a u poređenju sa early access verzijom koju smo isprobali pre par meseci (SK 10/2015), ubačena je mogućnost da se pritiskom na ’Space’ dokumenti ispišu „normalnim” (tačnije čitljivim) fontom umesto uobičajenim sićušnim krasnopisnim kukicama ili slovima nažvrljanim na brzinu.

Bez namere da otkrivamo previše elemenata radnje, možemo da kažemo da je glavni junak slikar koji se u kuću vraća sa tačno određenim ciljem: da završi svoje životno delo, svoj magnum opus, portret na kome je, čini se, radio čitavog svog života. Možda će to, konačno, umiriti glasove u njegovoj glavi, ublažiti škripu starih zidova, i naterati oluju u večitoj noći kojom su i on i vila okruženi, da se primiri i stane. Na portretu (koji je postao opsesija i jedini razlog kakvog-takvog bitisanja) je njegova supruga, a ako ste videli trejler za igru sa portretom koji podseća na degenerisanu verziju Da Vinčijeve „Dame sa hermelinom”, na kome nas jedna malo drugačija dama tužno posmatra, dok joj se dva oštra očnjaka cakle sa platna, a pacov pretećeg izgleda mirno gnezdi u naručju, možete da odahnete – nije u pitanju isti portret (pitanje je koliko će vam se svideti i ovaj drugi). Svaki „izlet” kroz mračne zapećke trošne kuće rezultuje pronalaženjem jednog predmeta od ključne važnosti za završetak slike, pa je igra, u skladu sa napretkom slike, podeljena na prolog i šest poglavlja (Platno, Boja, Podloga, Četkica, Završni potez, i Svedok).

Na račun interaktivnosti, naslovu pred nama može štošta da se zameri, ali ako ovo ostvarenje posmatramo kao mračnu dramu, ne možemo da mu uputimo previše zamerki. Režija je bliska filmskoj i to u meri dovoljnoj da teskobu, mrak, pometnju i beznađe počnemo da osećamo zajedno sa glavnim junakom. Nemojte samo izvesno vreme da se hvatate za četkicu i biće sve u redu.

Miša MITRANOVIĆ