Neko u Cryptic Studiosu je ili veoma pametan ili je mnogo glup. Iako naginjemo ka drugoj opciji, vreme će možda pokazati da je zapravo ovo prvo slučaj... možda. Trekiji, trekeri i ostali potencijalni igrači koji javno ili tajno priznaju da su fanovi Star Treka nisu mogli da dočekaju ovu igru. Kada je dobiju u ruke, inicijalno oduševljenje je nešto fantastično. Stvaranje sopstvenog alter ega u Star Trek univerzumu do najsitnijih detalja, onda glas Leonarda Nimoja koji vas pozdravlja i poziva da postanete deo sveta koji je on pomogao da se izgradi. Spok lično objašnjava vam aktuelnu astropolitičku situaciju u našoj glaksiji u dvadeset i petom veku. Na kraju nalazite sebe u jeku bitke protiv Borga, okršajima na brodovima i površinama planeta, a zatim i u svemiru. Bukvalno se ne zna da li ste prikovaniji vi za monitor ili osmeh za vaše lice. Nedugo zatim, nažalost, kada su na kvarno saznali frekvenciju kojom modulirate svoje štitove, dobri ljudi iz Cryptica će vam zviznuti fotonski torpedo u inženjersko odeljenje, čisto da vide da li to možete da podnesete. Ako se vaš mentalni sklop pokaže sposobnim da se izbori sa ovom kritičnom situacijom, nema sumnje u to da vas čeka vedra budućnost i čin admirala. Ipak, masa potencijalnih igrača biće veoma brzo odbijena od ovog naslova.

O mnogim aspektima igre pisali smo opširnije u prvim utiscima o beti (SK 2/2010) i oni ostaju nepromenjeni i u live verziji igre. Romulanska imperija je 2410. godine skoro uništena, Khitomerski sporazum više ne važi, Klingonci napadaju, Borg ponovo preti – sve u svemu, Federacija je dovoljno očajna da daje komandna mesta ljudima sa činom pukog zastavnika! Siroti radnici sa brodogradilišta Utopia Planitia moraju da rade 100 sati dnevno da naštancuju sve te brodove. Pred vašim likom su tri karijere – inženjerski, naučni ili taktički oficir i tri klase brodova – krstarice, naučni i brodovi za oružanu pratnju. Pomenute karijere odgovaraju navedenim klasama respektivno, ali vas igra ne primorava da se držite klase broda „optimalne” za vašu karijeru, već možete da stvarate interesantne kombinacije. Dodatno prilagođavanje vrši se opremanjem vašeg lika, broda, posade i, naravno, razvijanjem veština.

Srce igre su misije koje su dizajnirane kao TV epizode, istina, sa više akcije a manje interesantnih priča između likova. Kada se pomirite s tim da je tehnička strana igre blago neintuitivna i uđete u štos, dobijate fantastičan single player simulator Star Trek iskustva. Plovite insterstelarnim prostranstvima, unapređujete svoj brod i posadu, lickate sve da do najmanjih detalja bude baš onako kako ste zamišljali. No, sve ovo ne razrešava misteriju – zašto je ovo MMO? Poenta MMO naslova je da deo igračkog iskustva potiče od interakcije sa drugim igračima. U STO jedini očigledan razlog za postojanje internet konekcije i plaćanje pretplate jeste primanje redovnih pečeva koji ispravljaju još neispeglane bagove i ubacuju sadržaj koji je trebalo da bude ubačen sa „gotovom” igrom. Istina, sem DS9, Star Trek se uvek bavio jednim brodom, jednom posadom koja (manje-više) sama izlazi na kraj sa burama kojima ih zapljuskuje neistražena galaksija. To nije dobra polazna osnova za MMO, te zato i nije čudno što mnogi igrači nisu zadovoljni finalnim kompromisom između polaznog materijala i zahtevima forme ovog žanra.

Star Trek Online je jedan od onih naslova koji se svode na nekoliko jednostavnih pitanja upućenih samom sebi. Od ovih pitanja najbitnije je: koliko sam spreman na to da gužvam sopstveni integritet, što kao igrača što kao fana Star Treka, da bih ostao uz ovo. Nakon toga, sve se svodi na igru brojeva – da li će dovoljno veliki deo od desetina miliona ljudi koji sebe smatraju Star Trek fanovima biti spreman na to da iz meseca u mesec plaća za mogućnost da odigra pokoju TV epizodu svog omiljenog serijala sa sobom u glavnoj ulozi? Jer STO je upravo to, igra koja vas na predivan način smešta u Star Trek okruženje, ali koja ne čini mnogo da uputi igrače jedne na druge i da učini interakciju između njih nečim čemu se teži. Da li će igrači/trek fanovi plaćati mesecima za kombinaciju linearnog single play iskustva, chat klijenta i sim ship&crew mehanike? Ako se nešto uskoro ne promeni, bojimo se da će STO doživeti core meltdown pre nego što i napusti space dock, a kamoli mu se dozvoli da smelo ode tamo gde još niko nije bio.

Mnogim hard core trekijima i trekerima će biti odbojno nastavljanje uništavanja ne samo vizije Džina Rodenberija nego i onoga u šta je Trek evoluirao devedesetih godina prošlog veka. Jasno je da je za stvaranje MMO okruženja pristupačnog brojnim igračima bilo potrebno žrtvovanje nekih Star Trek postulata, ali ovakav STO ostavlja utisak da je polazna ideja bila „pravimo rat za malu dečicu dok gazimo po 30 godina istorije”. Takođe, kopka nas razmišljanje da je Paramount jednostavno napustio ovaj timeline ili bar digao ruke od njega na neko vreme dok „onaj Abrams pravi filmove koji donose pare”. Naša je sreća da je Star Trek dovoljno žilav da će se, ma koliko ga mrcvarili razni „vizionari”, na kraju pojaviti neko ko će zameniti oštećene komponente i ponovo se vinuti u zaslužene visine.

Ako već igrate STO, trenutno vam ostaje nada. Nada u perspektivu dok krckate postojeći sadržaj, koji se nikako ne može okarakterisati kao lako iscrpljiv. Perspektiva je poliranje mnogih stvari koje deluju nepromišljeno i, naravno, ubacivanje novih frakcija. Pominju se Dominion kao veliki protivnik i ostaci razrušenih sila – Romulanskog carstva i Kardasijanske unije. Da li će se ovim (nadajmo se ne isključivo) kozmetičkim proširenjima dobiti i interesantnija endgame mehanika koja će povećati interakciju među igračima, možemo samo da se nadamo.

Dragan KOSOVAC