Kako mali Perica zamišlja kraj sveta kroz biblijsku apokalipsu? Koga, frankly, boli uvo za to. Mišljenje talentovanog Perice, strip-crtača i igračkog dizajnera sa timom i budžetom od nekoliko miliona dolara mnogo je relevantnije, bez obzira na to što se možda i ne razlikuje od tripova nekog klinca koji je u glavi pomešao hrišćanstvo, History Channel, prizivanje duhova, kabalu, udžbenik istorije i sesiju sa adventistima koji su mu zakucali na vrata. Darksiders je najsvežiji ekstrakt takvog načina mišljenja, igra koja parareligiozne ideje podiže na do sada neviđenu karikaturalnu ravan, uspevajući da se dizajnom i kvalitetom igračke mehanike izdigne iz pačvorka ideja povezanih koncem upredenim od koncentrovane budalaštine.

Sudeći prema autorima igre, za održavanje ravnoteže dobra i zla zaduženo je posebno telo, volšebni neutralni Savet, koji balans između anđela i demona „enforsuje” putem četiri jahača apokalipse, ne dajući ni jednoj strani priliku da se previše osili i postane dominantna. Apokalipsa, to jest finalni obračun kod OK korala, nastupa kada dobri momci posegnu za metodama loših i polome pečate koji sprečavaju Armagedon, u nadi da će isporovocirati demone na akciju koja će dovesti do njihovog uništenja. Nebeske i hadske armije ukrštaju mačeve, koplja i rogove na Zemlji, razarajući svet čoveka i praveći od planete Zemlje bojište na kojem niko ne biva pošteđen. U celu furtutmu tada ulećete i vi u ulozi Rata, jahača apokalipse koji dolazi da sudi živima, mrtvima, dobrima i lošima. Nažalost, ispostavlja se da ste prevareni: poslednji pečat nije slomljen, a Savet okrivljuje vas za prerano „pojavljivanje” i narušavanje ravnoteže. Presuda: skidaju vam veći deo „natprirodnih” atributa i bacaju vas nazad na ruiniranu planetu u misiji vraćanja stvari na staro.

Kada fanfare trabunjanja utihnu, shvatićete da su milje i okruženje Darksidersa odlično osmišljeni i još bolje izvedeni. Igra je smeštena u neimenovani postapokaliptični zemaljski grad i njegovu bližu okolinu, i projektovana kao pseudo arkadno-avanturistički sandbox nalik na Batman: Arkham Asylum. Punu slobodu kretanja kroz zone imaćete tek blizu kraja igre, kada kroz kompletiranje zadataka i nabavku oružja / fantasy gedžeta (i posle deset sati igre i konja) steknete sposobnost prevazilaženja terenskih prepreka. Drugi, borbeni pol dizajna igre neodoljivo podseća na God of War: Rat je ubitačan melee fajter koji će u sukobu sa silama dobra i zla koristiti mač, kosu, neku vrstu glejv bataranga, pištolj i druge artefakte, likvidirajući svoje protivnike na način koji je toliko eksplicitno surov da istovremeno očarava i zgražava (labilne igrače). Integralni elemenat dizajna igre, onaj koji lepi arkadno i avanturističko, jesu terenske zagonetke, to jest načini za otvaranje puta za napredovanje rešavanjem desetina progresivno složenijih slagalica, od kojih dobar deo zavisi od hardvera kojim raspolažete. Neke od njih, naročito one pri kraju, kada dobijete portal gun (radi vrlo slično onom iz Valveovog Portala), zaista će vas staviti na muke.

Darksiders je jedna od retkih igara kojoj nebulozna ideja nimalo ne smeta. Konceptualno-karakterni problemi sa igrom relativno su minorni i svode se na pitanje ukusa, kohezije elemenata i profilisanja likova u igri. Jedni nedostatak ovog tipa jeste psihološki profil vašeg junaka, mrzovoljnog bildera koji neinventivno cedi pretnje kroz zube, što stoji u oštrom kontrastu sa solidnim performansima NPC likova (pogotovu Watchera, vašeg pratioca, kome glas pozamljuje Mark Hamil, aka Luk Skajvoker aka Džoker iz Batman: Arkham Asylum).

Sama ideja terenskih puzzleova kao dominantnog gameplay aspekta je sjajna do određene mere, koju dizajneri u toku kampanje nekoliko puta prelaze, nabijajući vam na nos sve teže i kompleksnije zadatke, nekako neprimerene situaciji i karakteru protagoniste. Kom će demonu pasti na pamet da zatočenom anđelu dozvoli mogućnost da se izvuče putem lukavog pridošlice koji treba da preusmeri energetske zrake iz tri kraja svoje tvrđave? I kom je dizajneru palo na pamet da u glavi (i na ekranu) poveže Rat i takve geometrijske trivijalnosti? Zaboga, Rat! Jahač apokalipse i executioner koji sudi i smudi demonima i džavolu! Zašto se od vas očekuje da okrećete ogledalca kao kakav ušati bolid iz Legende o Zeldi? Treba da iskrivljujete stvarnost po svojoj volji i budete uvek iznad situacije, što ćete iskusiti tokom fenomenalno nasilnih borbi, u kojima ćete nemilosrdno seći, skidati glave, čupati krila i vaditi kičmu svakome ko vam stane na put! Elemenat bez veze sa vezom je antiklimaktična disporporcija između omnipotentnog borbenog plesa vašeg junaka i njegovog bespomoćnog lupanja glavom o metodu uništavanja gomilice crvenog kristala koja mu stoji na putu ili platfome visoke dva metra na koju ne može da doskoči bez nekog glupog fazona.

Miodrag KUZMANOVIĆ