Da se razumemo: S.T.A.L.K.E.R.: Shadow of Chernobyl bio je nebrušeni dijamant; S.T.A.L.K.E.R.: Clear Sky bio je raspad sistema; S.T.A.L.K.E.R.: Call of Pripyat je treća-sreća, momenat kada su se ideje dizajnera fazno poklopile sa sferama mogućeg i optimalnog. S.T.A.L.K.E.R., igra bez bagova i elemenata koji ne funkcionišu, uz kompletno očuvanu atmosferu agresivne melanholije? Čula vas ne varaju, Call of Pripyat je upravo to.

Ovako pozitivan utisak u dobroj meri je posledica „sazrevanja” igre koje je uzrokovano dužim krčkanjem verzije lokalizovane na engleski. Ex-SSSR, poljska i nemačka varijanta igre, koje su se na tržištu pojavile krajem prošle godine i kojima su meganestrpljivi fanovi lepili amaterske prevode i (kasnije) ručno dodavali leakovani engleski audio, patile su od znatne neoptimizovanosti na grafičkom planu. Zapinjanje, seckanje i bagovi sa senčenjem su u fino pečovanoj engleskoj verziji stvar prošlosti: igra je glatka kao sims premazan slaninom, što je samo po sebi vest za naslovnu stranu kada se govori i piše o S.T.A.L.K.E.R. (proklete tačkice) franšizi.

Početak Call of Pripyata gotovo je identičan sa obe prethodne igre: oskudno opremljeni pojedinac pravi prve korake u Zoni koja okružuje havarisanu atomsku centralu. Tog pojedinca, međutim, ne motiviše pohlepa nego posao. Major Degtarjev, oficir bezbednjak ukrajinskih oružanih snaga, ima zadatak da utvrdi šta se desilo sa helikopterskim desantom u srce Zone, prethodnici akcije planirane da okonča haos oko elektrane. Naravno, naš major zna da mahanje službenom legitimacijom među stalkerima, plaćenicima i paravojnim formacijama u Zoni nije taktika čijom bi implementacijom dočekao starost, te momak odlučuje da se utopi u anarhiju, postajući tako još jedna faca sa gas-maskom među stotinama sličnih. Stalkerski identitet podrazumeva potragu za artefaktima, istraživanje ruševina, ispunjavanje plaćenih zadataka koji vam delegiraju NPC-i i traganje za najbezbednijim putom u Pripjat i okolinu elektrane, i to je upravo ono što ćete (kao i u Senci Černobila i Čistom nebu) raditi i ovde.

Uz nekoliko značajnih razlika, razume se. Kompletno iskustvo istraživanja Zone i funkcionisanje njenih internih mehanizama očišćeni su od gotovo svih bagova: dizajneri igre jednostavno su smanjili doživljaj i izbacili ono što se ispostavilo kao preveliki programerski zalogaj. Interfrakcijski sukob između Freedoma i Duty, rat za teritoriju i objekte i nasumične misije koje ste dobijali preko radija i ostali teoretski sjajni ali praktično vrlo problematični elementi dizajna u potpunosti su eliminisani. Nedostakak random elemenata više je nego uspešno kompenzovan dodavanjem velikog broja opcionih questova u klasičnoj formi, čime je igra izgubila atribute hrabrog (mada neuspelog) eksperimenta i postala više nalik Falloutu 3 ili Oblivionu, na primer. Ovaj „streamlining” zapravo je najbolja stvar koja je zadesila S.T.A.L.K.E.R. franšizu, dokazavši da superiorni zaplet i pregršt literarnog tkiva igračima znači više nego slepo insistiranje na inovacijama koje ne funkcionišu ni nakon godinu i kusur pečovanja (Clear Sky). Peglanje sistema vidljivo je i u samom dizajnu igrivog fragmenta Zone, koji je podeljen na tri gigantske celine (nekoliko puta veće nego ranije), čime je u potpunosti eliminisano nerviranje zbog tranzicija i konstantnog učitavanja.

Call of Pripyat nije nelinearni šuter: u pitanju je vrlo specifična varijanta pucačkog RPG-a u kome je igranje sa telesnim statistikama zamenjeno „hardverskim”. Budženje oružja i opreme otišlo je dva koraka dalje od sistema korišćenog u Clear Skyju, postavši dominatnom komponentom iskustva sa igrom. Pucaljki i stalker odela/oklopa ima znatno više nego pre, a svako možete modifikovati (tj. platiti tehničaru da ga modifikuje) u nekoliko kategorija. Pored rasta borbene efikasnosti, ovaj sistem će vas motivisati na frenetično ispunjavanje svih mogućih questova zarad para koje ove modifikacije zahtevaju. Šargarepa za zavirivanjem u svaku rupu kod Call of Pripyata mnogo je slađa nego pre, čak i kada se poredi sa originalnim S.T.A.L.K.E.R.-om obogaćenim kompilacijom najboljih fanovskih modifikacija (Complete 2009).

Dizajneri igara iz bivšeg istočnog bloka poznati su po frik-fetišu da audio lokalizaciju na engleski vole da rade uz pomoć lokalnih talenata, a tu mentalnu anomaliju GSC Game World je podigao na do sada neslućene grane. Akcenat i intonacija glumaca koji daju glasove NPC-ima u igri toliko su loši da su zapravo odlični! Karikaturalni voice-over toliko je cheesy da bi čak i mladi Švarceneger, temporalno iščupan sa seta filma „Red Heat”, počupao kosu i eksplodirao u vihoru creva, žila, mišića i pulpe. Zato, gospodo hard core S.T.A.L.K.E.R. fanovi koji iskate autentični sovjetski šmek, poslušajte naš savet i ne pokušavajte da alhemijski lepite ruski audio na ovu verziju igre: ovaj mapetovski engleski suvereno vlada. Osim ove zamerke (koja zapravo nije zamerka), jedini problem koji imamo sa igrom jeste antiklimaksni kraj bez zadovoljavajućeg zaključka. GSC neke stvari verovatno čuva za S.T.A.L.K.E.R. 2.

U eri opsesivne multiplatformnosti, uniformnog dizajniranja igara za konzole i stava krupnih izdavača da je PC publika banda pirata koja ne zaslužuje da dobije verziju igre za sopstvenu platformu, S.T.A.L.K.E.R.: Call of Pripyat deluje kao totalni anahronizam. PC ekskluziva, ne koristi Unreal 3 engine (praise the Lord za nešto što nije U3!), apokaliptično-melanholična na način koji je potpuno jedinstven, ova igra zaslužuje visoki hajfajv.

Miodrag KUZMANOVIĆ