V veliki majstor indie scene i mag „štap i kanap” samostalnog pravljenja igara Džonatan Bouks ponovo nas je počastio onim što radi najbolje. Nakon kratkog izleta van serijala koji ga je proslavio i obrađivanja sablasnih keltskih misterija u Lost Crownu od pre skoro dve godine, gospodin Bouks vraća se ukletom i napuštenom gradiću Dovertonu, nekoliko godina nakon događaja iz prvog dela, spreman da raspoložene igrače i ljubitelje svog rada počasti novom porcijom suptilne strave&užasa koji ne počivaju na čudovištima sa pet glava i kofama krvi i iznutrica ili dalekoistočnim dugokosim tripovima koji pride uključuju i mnogo vode.

Nakon posete ukletom svetioniku na ostrvu blizu engleske obale iz prvog dela, saga Dark Fall vraća se sablasnoj železničkoj stanici Dovertona i obližnjem hotelskom kompleksu. Igrač je ovog puta u ulozi neimenovanog policijskog inspektora koji se u gradić vraća pet godina nakon neuspele potrage za nestalnom lokalnom devojčicom Ejmi Hejven. Odbačen i prezren kako od medija i javnosti tako i od devojčicine porodice i psihički rastrzan neuspehom prve istrage, naš junak vraća se u mračne skute zaboravljene železničke stanice baš na godišnjicu nestanka, nesvestan proklestva mesta koje će ga odvući još dublje u ludilo jednom kada „tama padne”... Očekivano, najjači adut trojke je, kao i ranije, vanserijski jeziva i napeta atmosfera koja u igraču stvara nelagodu i strepnju od svakog mračnog ćoška na mestu koje ne biste posetili ni tokom dana u većoj grupi ljudi. Sablasnoj atmosferi i opštoj tenziji, pored napuštenih lokacija, u velikoj meri doprinose i standardne „alatke” koje je g. Bouks odavno apsolvirao sa desetkom: škriputavi zvuci i šumovi, kikotanje, jauci i stenjanje iz mraka, malobrojna treperava svetla, mnogo jump scareova u vidu prikaza i duhova koji nakratko „tresnu” na ekran ostavljajući vas nesigurne da li ste nešto zaista i videli, uz zadiranja u okultne i druge mračne ljudske i ne tako ljudske aktivnosti. Puristi bi glavnom zapletu mogli da zamere eksploataciju ideja i lokacija iz prvog Dark Falla i potencijalni zamor materijala, ali poseta poznatim lokacijama i uvid u to kakav je efekat zub vremena ostavio na njih popularna je mehanika pripovedanja priča u video igrama i teško da će je se većina igrača uskoro zasititi.

Sa stanovišta zagonetki i problema, igra ponovo blista u svoj svojoj hard core slavi, koja će vas bubnuti u prepone navikle na komforne i obilate hintove koji su postali karakteristični za novije generacija avantura. Zaboravite na lampice i znakove pitanja koji pulsiraju i mašu repom željni da vam poput kučenceta koje aportira bačen štap razdragano pomognu i spreče mrštenje na licu kada se negde zaglavite. Lost Souls ne beleži bitne stvari ni u vidu manjih podsetnika niti kakvog dnevnika, već vas prisiljava na to da iskopate negde neki prašnjavi notes, zašiljite olovku i sve potencijalne (i potencijalno pogrešne) tragove sami zabeležite na papir. U skladu s tim su i težina i kompleksnost zagonetki – vešto su dozirane kroz čitav spektar različitih težina – od jednostavnog korišćenja očigledne stvari na očiglednom mestu, šetkanja i prikupljanja neophodnih predmeta i uočavanja gde se šta može iskoristiti do izazovnih glavolomki i mehanizama za koje uvek negde i na neki način postoje tragovi za rešavanje, ali će čak i uočavanje i pravilno interpretiranje tih tragova biti izazov za sebe.

Kao što to obično i biva, sve bi ovo bilo lepo i krasno da su i prateći elementi s tehničke strane i upravljački interfejs tako dobro ispeglani i lišeni prokletstva koje je gospodina Bouksa zadesilo i u Izgubljenoj kruni. Čini se da gospodina samostalnog umetnika pre svega interesuje pripovedanje sablasne i jezive priče o avetinjskim prikazama, uz totalno ignorisanje određenih pravila i konvencija po pitanju izabranog medija za pripovedanje tih priča. Kliktanjem miša na ivicama ekrana rotirate lika u dotičnu stranu, dok se kretanje u dubinu ili inspekcija određenih predmeta vrše onda kada se kursor pretvori u ikonu ruke, lupe ili francuskog ključa. Prilično standardno, rekao bi zalutali avanturista s kraja 20. veka. Nažalost, ovo podrazumeva mnogo sporog i inertnog okretanja na željenu stranu, što u potpunosti ubija dinamiku igranja i živcira, naročito kada se zaglavite (a zaglavljivaćete se često) i želite da na brzinu isprobate neko rešenje koje podrazumeva mnogo tranzicija između lokacija. Dodatno, na svakom ekranu moguće je i blago podizanje i spuštanje pogleda, što dodatno usporava celu stvar zbog potrebe da se sve lokacije pažljivo istraže. Zbog čega je ignorisan standard po pitanju node based avantura koji podrazumeva punu slobodu u rotiranju pogleda i koji je around već više od trinaest(!) godina, ostaće izgleda jedina neodgonetnuta misterija Lost Soulsa, kao i zaslužena packa i smanjena ocena igri za nauk u budućnosti.

Druga zamerka odnosi se na tehničke aspekte igre, čak i uzimajući u obzir niskobudžetnu produkciju i napor kada na jednoj video igri radi mali broj ljudi. Ovo se odnosi na grafiku, koja jeste namerno mračna i sumorna, sa lokacijama iz kojih je isisan život, ali bi više sporadičnih i diskretnih animacija razbilo sveopšte mrtvilo bez žrtvovanja dobre atmosfere. Mnogo veći problem od toga tiče se kriminalno lošeg voice actinga glavnog lika koga vodite. To deluje toliko ukočeno, neemotivno i tupo, kao da je Džonatan Bouks pozvao prvog prijatelja iz imenika na čaj, tutnuo mu scenario igre u ruke i zamolio ga da naglas iščita linije teksta na koji god način bude želeo, uz insisitiranje na prejakom britanskom akcentu koji para uši više nego što je to podnošljivo.

Aleksandar DINIĆ