Kada je mnogo ljuti i ojađeni Klif Blezinski bacio rukavicu u lice PC pučanstvu saopštavajući da njegov Epic Games neće nezahvalne pisijaše častiti verzijom Gears of Wara 2, nekome u rusko-ukrajinskoj kombinaciji developera i pablišera Creoteama i Buka Entertainmenta upalilo se nekoliko lampica u glavi. Nakon kratkog brainstorminga, nekoliko baćuški u vrhu firme je, vođeno zdravom logikom, zaključilo da je pravi trenutak da se iskoristi prilika i da se gladnim igračima baci koska zvana Collapse, GoW klon ingeniozno smešten u opustošenu Ukrajinu stotinak godina u budućnosti i da, usput, glavnom liku tutnu nazubljenu u ruke mačetu, bombastično je reklamirajući kao bogzna kakvu novinu u žanru.

Zaplet igre spada u kategoriju jeftine, petparačke naučne fantastike bez mnogo iznenađenja. Godine 2013. Kijev biva pogođen neidentifikovanim energetskim outburstom, koji kreira anomaliju koja će ubrzo progutati sve pred sobom, ostavljajući iza sebe pustoš i leševe nesrećnika koji nisu na vreme stigli do zaklona. Jalova skeniranja i istraživanja utihnule i spečene zone ostala su bez rezultata, a decenijiu kasnije dolazi i do Prve agresije, naglog širenja zone na teritoriju cele Evrope, što je praćeno pojavom agresivnih mutiranih stvorenja vanzemaljskog izgleda. Vlasti ili ko god, videvši da je đavo odneo šalu, stavljaju baksuznu teritoriju u karantin podizanjem visokih zidova načičkanih mitraljeskim bunkerima, nadajući se da će se stvari već nekako rešiti same od sebe. Očekivano, unutar zone ubrzo počinju da se pojavljuju malobrojni preživeli, koji se organizuju u manje zajednice i klanove pod vođstvom harizmatičnih Lordova. Igrač je „u koži” jednog od njih – Rodana. Gotovo vek kasnije od nultog incidenta teritoriju pogađa i Druga agresija koja trenutno briše s lica Zemlje većinu klanova, da bi sve kulminiralo lažnim sastankom preživelih Lordova, koji bivaju pobijeni u eksploziji. Pogađate ko je jedini preživeo atentat, pa će se naš rastafarijanski(!) avatar naći pred odisejom koja će ga odvesti na sve četiri strane zatrovanog wastelanda u pokušaju da otkrije motive koji stoje iza pokušaja njegovog ubistva, a takođe i tajnu same zone i anomalije koja samo što nije, je li, zbrisala i ostatak sveta.

Ono što sledi neće ostaviti bez daha baš nikoga: mlevenje armije protivnika po opustošenim predelima razrušene istočnoevropske arhitekture, previše istih ili sličnih linearnih nivoa sa retkim promenama okruženja, odmotavanje neinteresantne priče kroz nekoliko dosadnih sinematika i radio-chattera sa malobrojnim saveznicima, uz ponavljanje jednih te istih radnji i poteza kroz nekoliko poglavlja nevelike dužine. Napucavanje sa protivnicima lišeno je bilo kakve spektakualarnosti ili razbijačkog osećaja. Oni su u velikoj meri otporni na vaše projektile (uključujući i direktne pogotke u glavu), a mršavi arsenal ne donosi mnogo iznenađenja ili kreativnosti (bazični pištolj sa neograničenom municijom, automatska puška, sačmarica, plazma top i sl.). Potezanje nožekanje (na kojoj bi vam i Rambo pozavideo) vršite tasterom ’Q’, a njena upotrebna vrednost je nazamenljiva kada se sretnete s protivnicima čiji su oklopi ojačani i koji takođe preferiraju fajt u rangu beonjača. Očekivano, na „biblioteku” raznoraznih kombo poteza brzo ćete zaboraviti, jer standarno mashovanje levog tastera miša u kombinaciji sa tasterima za pravac u većini slučajeva odrađuje posao. Sistem je faličan zbog toga što ne postoji mogućnost lockovanja željenih meta, pa je potrebno konstatntno usmeravati lika ka neprijateljima. Dodatna stupidarija vezana za to odnosi se i na izvođenje Rodanovih borbenih pirueta koje se ne mogu prekinuti i koje vas ostavljaju ranjivim na protivničke kontranapade. Praktično nepostojeći AI neprijatelja svodi se na tupo pravolinijsko nasrtanje i zauzimanje zaklona, nakon čega često ostaju potpuno zbunjeni šta dalje da čine, ili na puko stajanje i čekanje da ih Rodan reši bede statiranja u jednom bagovitom poluproizvodu. To što je zanemaren glavni feature iz GOW uzora, a to je upotreba razbacanih elemenata scene (zgrada i vozila) kao improvizovanih zaklona, iz nekog razloga nije previše iznenađujuća, ali treba pohvaliti mogućnost otkidanja delova fasada i tanjih zidova i prepreka, kao i sporadične misione skripte koje uključuju demonstraciju realne fizike, pa čak i menjanje konfiguracije nivoa.

Grafika je sasvim pristojna, sa realistično i detaljno dočaranim postapokaliptičnim predelima ukrajinskih gradova i predgrađa (uzor za pojedine lokacije bili su stvarni kijevski lokaliteti), a kvalitetom se naročito izdvajaju futuristički enterijeri laboratorija. Pohvale idu i simpatičnim i sporadičnim marketinško-propagandnim posterima, kvalitetnim eksplozijama, a utisak o vrlo dobro modelovanim likovima ne kvari njihova kruta i siromašna animacija. Nažalost, sav ovaj produkcioni trud gotovo da pada u vodu kada se ponovo uzme u obzir to da se okruženje retko ili gotovo nikad ne menja, bez mnogo ambicija da pojedini delovi nivoa ostanu igraču u sećanju. Dodatno, grafičkim dizajnom dominira apatično monohromatsko sivilo i turobna atmosfera, ali ne u pozitivnom smislu već više kao potvrda o lenjosti autora da kreiraju raznovrsnije i zanimljivije lokacije, što upotpunjuje utisak da gledate nekakav jeftin postapokaliptični film iz 80-tih godina prošlog veka. Na generičke zvučne efekte ne vredi trošiti vreme, dok je za muzičko prašenje u pozadini zadužena grupa hard-rok čupavaca po imenu New Tone koji su pošteno odradili svoj posao.

Iako će čak i ponovljeno igranje superiornijeg Gears of Wara u svakom slučaju biti mnogo bolji izbor od Collapsea, i pored svih nedostataka, generičnosti i repetativnosti, ipak se radi o nečemu što je u velikoj meri igrivo (u preporučenim manjim dnevnim dozama) i što predstavlja obavezno štivo za sve post-apoc džankije.

Aleksandar DINIĆ